Izbori u zemlji radnika i seljaka

Socijalisti gotovo da nisu imali nikakvu kampanju. Sa retkih bilborda u velikim gradovima zagonetno se osmehivao Ivica Dačić, sa porukom da njegovo trajanje i opstanak na visokim funkcijama neće biti upitno. Pojavljivao se, uz Bajatovića, tu i tamo u televizijskim emisijama, uz vokabular i držanje, koje je neodoljivo podsećalo, na „intelektualne“ razgovore za kafanskim stolom. I tako je lagodno u skupštinske klupe uveo tridesetak poslanika. Sa tim brojem će uspešno da trguje i obezbedi neko profitabilno mesto u izvršnoj vlasti.

Rat u Ukrajini i opšta nesigurnost u državi okrenuli su ka njemu ljude koji su godinama tavorili na društvenim marginama, izgubljeni u prošlosti i zastrašeni od budućnosti. Oni žive u sećanjima na vreme kad su bili „klasa“ i “ društvena elita“. Verovanje u sistem koji garantuje socijalnu sigurnost nije ih napuštalo ni posle svih društvenih lomova, ratova, i razaranja ekonomskog tkiva države. Nisu zaboravili da je u svim tim strahotama učestvovao Ivica Dačić, ali su ga abolirali zbog maglovite ideje da postoji kao spona između njihove idealizovane prošlosti i izmaštane želje da ponovo može da se vrati.

Zaglavljeni u međuprostoru bez oslonca, ne shvatajući zašto im je sve gore, potopljeni u iracionalna osećanja, prizvali su kao spas uspomene iz drugog vremena i krenuli za njima. Označen kao štićenik Rusije, Ivica Dačić je privukao pažnju ljudi, koji u svojoj infantilnoj mentalnoj matrici, doživljavaju Rusiju kao silu koja će uvek strati u zaštitu „Srpske braće“. Floskule i predrasude o pravoslavlju, antifašizmu, radničkim pravima i pravdi za siromahe spojile su se u vapaj obespravljenih. U očajanju prepoznali su u reči „socijalizam“ i crvenoj boji promotivnih plakata novo ostrvo nade i spasa.

Svakako da je između višedecenijskih prijatelja, Dačića i Vučića, postojao dogovor da jedan broj vođinih podanika glasa za Dačićevu listu, kako bi imali mogućnosti za različite kombinacije. Možda je to bila i protiv usluga lideru socijalista, zbog njegovog pristanka da se ne kandiduje na predsedničkim izborima. Decenije provedene na zajedničkom prljavom poslu prisvajanja države omogućavaju im da dobro i precizno računaju u svoju korist.

Obespravljeni, poniženi i decenijama sistematično uništavani stanovnici sela u zavidnom broju su glasali za „vlast“. Možda zbog kolektivnog sećanja koje se prenosi na potomke o otimačini poslednjeg zrna žita o „čupanju brkova“, teroru i poniženju koji je sprovodila neka prošla „vlast“. Ili, takođe u kolektivnom sećanju zapisana, crkvena zapovest „da je vlast od boga“. Zapisano je i ružno iskustvo da kad je teško i strašno malo je solidarnosti i priskakanja u pomoć. U pralogičkom mišljenju lik predsednika republike je projekcija nekadašnjeg kneza ili kralja kao Božjeg izaslanika, delom personifikacija kućnog sveca, od koga se ne očekuje da bude pravedan ni milostiv, već sveprisutan. Kad jednog dana neko drugi odluči da predsednik više nije predsednik, oni će to prihvatiti i za njega glasati. Oni ne veruju da svojim glasom mogu da promene društveni sistem. Glasaju jer je to nečije pravilo po kome postupaju. NJihove spoznaja, percepcija i anticipacija nisu usmerene ka promenama. Oni ostaju u svom svetu obmana i sitnih interesa i sa tih pozicija utiču na živote svih nas.

Autorka je doktorka neuropsihijatrije