Izbori za bankomat

U gust raspored izbora na različitim nivoima Srbija je ove godine uspela da „ugura“ izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina. Uz napomenu da se, za razliku od nekih drugih, ovi izbori odvijaju u pravilnim vremenskim razmacima – na četiri godine, prilika je to da se, s jedne strane, kod manjinskih zajednica stvori privid učešća u procesu donošenja odluka „o sebi i za sebe“ i da se, na drugoj strani, većinskoj zajednici, uz svesrdnu medijsku podršku, skrene pažnja sa aktuelnih društvenih problema usmeravanjem na političke „ratove“ unutar manjinskih zajednica.

Očekivano i tradicionalno, izborna utakmica za Bošnjačko nacionalno vijeće (BNV) je jedna od neizvesnijih i za javnost najinteresantnijih. Za bolje razumevanje suštine i dinamike odnosa koji vladaju, pred svake izbore pa i pred predstojeće, unutar, uglavnom u sandžačkom regionu koncentrisanog, bošnjačkog nacionalnog korpusa neophodno je potražiti odgovor na ključno pitanje: ko i sa kojim motivima učestvuje u izbornoj trci za novi saziv BNV?

Nakon što su na izborima iz 2014. godine snage odmerile liste predvođene Sulejmanom Ugljaninom i Muamerom Zukorlićem i nakon što je još uvek aktuelni četvorogodišnji mandat Vijeća obeležen konstantno „zategnutim“ odnosima između dve grupe vijećnika, bilo je logično očekivati da će pomenuti dvojac istaći kandidature i na dolazećim izborima. U slučaju Sulejmana Ugljanina stvar je jasna – svestan činjenice da bi, u trenutku kada su izgledi za „osvajanje“ neke funkcije u Beogradu zanemarljivi, gubitak vlasti u BNV bio nenadoknadiv gubitak – jednostavno nema izbora. U nameri da sačuva poslednje važno uporište iz koga crpi politički legitimitet očekivano „sve karte baca na napad“. Muamer Zukorlić, na drugoj strani, kao čovek koji je i 2010. i 2014, doduše u različitim „okolnostima“, ostajao kratkih rukava, ovoga puta želi revanš. U situaciji kada se zahvaljujući dogovoru sa najmoćnijim čovekom u državi izborio za sigurnu poziciju i podršku u Beogradu, juriša na pobedu. Jer nema nazad. Još jedan poraz bi bio nepodnošljiv.

Rasim je LJajić, kao treći element sandžačkog političkog „pazla“, samo dan nakon raspisivanja izbora najavio da njegova stranka (ili stranke?) neće učestvovati na izborima. U međuvremenu se ipak kao „dodata vrednost“ pojavila izborna lista iza koje je u smislu onoga što zovemo infrastrukturom (pre svega ljudskim, verovatno i finansijskim resursima) stala njegova politička stranka. Ona koja deluje u Sandžaku. Motivi za promenu stava i odluku da se bude „i riba i devojka“ mogu se tumačiti dvojako. Prvo, pošlo se od procene da će Ugljaninu biti potrebna podrška u „borbi“ protiv Zukorlića. Drugo, osvajanjem određenog broja vijećničkih mesta i sa ulogom „tasa na vagi“ cilj je da se, s jedne strane, situacija u BNV u naredne četiri godine drži „pod kontrolom“ i da se, s druge strane, Ugljanin, aktuelni partner u podeli vlasti u sandžačkim opštinama, čvršće politički veže. Rečju, čista politička igra.

U uslovima u kojima se u Sandžaku već izvesno vreme traga za relevantnom političkom alternativom svemu onome što jeste i predstavlja „sandžački bermudski trougao“, u nameri da popuni taj deo političkog prostora (ili iz nekih drugih razloga, ko zna) u izbornu se trku uključila i izvesna Fejsbuk stranica. Reč je o Fejsbuk stranici koja nesumnjivo predstavlja fenomen o kome je moguće i treba raspravljati u sociološkoj ili marketinškoj ravni, na primer. U političkoj svakako ne. Jer, sa aspekta realne politike, učešće Fejsbuk stranice u izbornom procesu predstavlja samo još jedan u nizu koraka ka potpunom obesmišljavanju politike kao takve.

Uzimajući prethodno u obzir, jasno je da gro izborne ponude i ovoga puta čine isti igrači. Dominantnu ulogu, dakle, imaju dobro poznate političke partije i njihovi lideri. Osim toga, i način na koji se odnose i obraćaju biračima ostaje nepromenjen. Rezultat takvog odnosa je princip da nije važno koji izbori su u pitanju, sve dok je moguće reciklirati isti narativ. Jer, jedino je tako moguće objasniti dvoipodecenijsku priču o autonomiji koja još uvek nije do kraja ispričana. Ili priču o asfaltu i građevinskoj sezoni kad joj vreme nije. I da sve to bude začinjeno tenzijama i sukobima na ivici eskalacije u pravi ulični obračun. Jer, opet, narativ je takav da u Sandžaku izbori nisu izbori ako nema sukoba. U međuvremenu, sva pitanja koja u fokusu imaju obrazovanje, kulturu ili informisanje prolaze nezapaženo. Isto kao što ispod radara javnosti ostaje činjenica da su pred nama, kako neko jednom reče, izbori za bankomat. Onaj državni. Bilo bi dobro da do 4. novembra svi razmislimo o tome.

Autor je saradnik NVO Akademska inicijativa „Forum 10“