Izbori – zlosrećni krug ili prilika

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Bilans promena ne ostavlja prostor za druga tumačenja. Nezrelost naše društvene elite u promovisanju vrednosti može se u izvesnoj meri opravdati stalnim smenjivanjem elita prouzrokovanog čestim krizama, koje izazivaju uvek nove promene i obnavljanje „zlosrećnog kruga“. Na taj način elite moraju da iznova prosvećuju sebe, a većina građana ostaje na marginama političkog procesa.

Kada nema ličnog osećanja dužnosti prema ostalim članovima zajednice u postupanju, niti snošenja posledica za učinjeno, ograničavanje i gušenje građanskih sloboda i prava je uobičajena posledica takvih „vrednosti“. Autoritaran obrazac ponašanja predstavlja ugaoni kamen podaničkog tipa političke kulture koji koči reformske procese. Autoritarizam je prema Erihu Fromu jedan od mehanizama „bekstva od slobode“ koji se manifestuje u težnji čoveka da odustane od nezavisnosti pojedinačnog ja kako bi ga sjedinio sa nekim ili nečim izvan sebe i time stekao snagu koja mu nedostaje. Pojedinac ukida vlastito ja i savladava nepodnošljiv osećaj nemoći tako što postaje deo moćnije celine, najčešće nekog vida kolektiviteta. Na taj način pojedinac gubi slobodu i integritet ali, pošto učestvuje u moći, stiče novo utočište, koje ga oslobađa donošenja odluka i „štedi“ ga od konačne odgovornosti za sopstvenu sudbinu.

Autoritarni karakter odlikuje izdržljivost u trpljenju sudbine bez roptanja, a ne hrabrost da se ono okonča. Prema Fromovom tumačenju heroizam autoritarnog karaktera ne sastoji se u menjanju sudbine već u potčinjavanju sudbini. Sklonost ka trpljenju samovoljnog postupanja nosilaca vlasti olakšava uspostavljanje neformalnih mreža korupcije. Kada su ljudi u opravdanom strahu da egzistencijalna pitanja neće moći da reše institucionalnim putem, onda izbegavaju zakonom predviđene procedure i „rešavaju“ stvari u četiri oka. Hroničan manjak građanske hrabrosti da se nametnuti korupcijski odnos raskine podstiče nepoverenje u značaj demokratije za ostvarenje ličnog blagostanja. A kvalitet života je fundamentalna vrednost društvenog ponašanja. Pragmatična procena građana da će jedino ako postupaju u skladu s linijom manjeg otpora, ostvariti prava u komunikaciji sa javnim službama podriva same temelje demokratskog poretka.

Ostvarenje reformi o kojima se godinama govori neophodna je pretpostavka izlaska iz dugogodišnje političke, ekonomske i socijalne krize i uključenja u evropske integracione tokove. Koren sukoba u društvu je uvek povezan sa nastojanjem da se sprovede pretežniji, važniji interes, pa je zbog toga u okviru demokratskog društva poverenje u društvu osnovni indikator stanja političke zajednice koji pokazuje očekivanja birača od ljudi na vlasti i mogućnosti da ljudi na vlasti uspešno tragaju i nalaze adekvatne oslonce identiteta društva, tj. da rade ono što birači od njih očekuju. Pre 110 godina Jovan Cvijić je pisao da bi obrazovana elita trebalo da radi na nacionalnim pitanjima tako da se potpuno izgube lična taština, sujeta i težnje za položajima. Rad i dela su osnovni princip prosvećene demokratije i zbog toga bi obrazovanje i stvarni rad praćenim uspesima trebalo da nekog preporučuju za javne funkcije.

*Autorka je istraživačica Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja i Srpskog udruženja za filozofsku praksu