Izborni triling

Prvi je da su „antidemokratski i korupcionaški nanosi“ koje su na srpsko društvo, uz podršku koristoljubivih inostranih faktora, navejale vladajuće kleptokrate u želji da se učine politički i finansijski neprikosnovenim i „večnim“, počeli da se nezaustavljivo tope.

Drugi je da su birači duboko ispod minimalnog cenzusa od tri odsto, ostavili sve izborne liste političkih stranaka čiji su predsednici rođeni izvan Srbije.

A treći se odnosi na neprimereno ponašanje državnih institucija u toku i nakon tragične pogibelji rudara u Aleksinačkim rudnicima, kada je se uoči izbora u večnost „preselila“ četa rudara i bila teško ozleđena gotovo celokupna smena njihovih hrabrih i plemenitih drugara koji su pokušavali da pomognu da se energetska kriza u Srbiji bar malo umanji, pri čemu su neki od preživelih, pošto su izvučeni iz obrušenog rudničkog okna, svoju i nesreću svojih kolega bolno – „pomirljivo“ komentarisali „… pa mi smo ti samo potrošni materijal!“

Pošto će neko pomisliti da sve prethodno nije jedno sa drugim u vezi, evo da pokušamo da uspostavimo uzročno-posledične konekcije između pomenutih izbornih fenomena.

Da krenemo od „otapanja antidemokratskih i korupcionaških nanosa“.

Oni su počeli da se slažu nad srpskim društvom od kako su pri kraju Drugog svetskog rata razne partizanske brigade provalile u Srbiju i započele da je preoblikuju u skladu sa Karl-Marksovom vizijom „besklasnog društva“ koristeći kao alate: rigidno iskorenjivanje slobode misli i govora, domaću verziju ruskih kolhoza i sovhoza, Goli otok i nacionalizaciju tzv. buržoaske imovine.

S povremenim juženjem, tada naneti „antidemokratski sneg i led“ zadržao se u Srbiji gotovo pola veka.

I to sve pod rukovodstvom nepogovornog i voljenog druga Tita, iako građani Srbije, ni tada, ni sada, nisu znali tačno odakle on kod njih.

Nakon Titove smrti, započelo je pojačano „otopljavanje“ u državi kojoj je Srbija tada pripadala, i zbog gramzivih pretendenata za vlast, na kraju se razlomila na šest patuljastih državica, sa čelnicima koji su umesto demokratije započeli da „neguju“ tzv. hibridne titoističko-nacionalističke modele upravljanja.

Na srpskoj javnoj sceni od tada do danas ređale su se razne političke i državne vođe, kojima je uzorni model upravljanja bio onaj iz Titovog vremena i koji nisu hteli, ili umeli, da na nedoktrinaran, neopterećen i demokratski način sagledavaju procese u Srbiji i izvan nje, ali su zato svoje položaje veoma uspešno i obilato koristili za brzo tezaurisanje budžetskog novca i imovine građana u svoje lične i/ili grupne portfelje. Pobune građana su neutralisali nanosima straha i laži, izbornim marifetlucima i podvalama.

U tome su poseban doprinos, svojim jarcanjem, davale političke vođe koje nisu rođene u Srbiji, što je, možda, dovelo do pojave drugog izbornog fenomena sa početka ovoga teksta.

Izgleda da su jurišničko, rasipničko, svađalačko, često nekulturno i koristoljubivo ponašanje i srbovanje dela pomenutih političkih vođa i njihovih opunomoćenika, na ovim izborima, građani protumačili kao razrađenu partokratsku metodologiju za brzo punjenje sopstvenih kesa.

Možda je ovaj fenomen slučajnost, ali ako se tokom sledećih izbora ponovi i proširi i na one koji u Srbiji, kako narod kaže „nemaju ni dedin grob“, onda bi to možda moglo da znači da su građani Srbije rešili da takvim osobama na duži rok ograniče pristup političko-državnim kormilima.

I sad, još malo o povezanosti trećeg fenomena, sa ostala dva sa početka teksta.

Već više puta se ponavlja nemaran i neempatičan odnos državnih istitucija prema stradanjima plemenitih i požrtvovanih ljudi na izvršavanju radnih zadataka.

Posebno su zapamćeni tzv. slučaj helikopter, i neprimeren odnos državnih institucija prema ljudima koji su izginuli u letilici pokušavajući da spasu mališana, kao i pomenuti predizborni slučaj „trovanja rudara amonijakom u Aleksinačkim rudnicima“.

I sve se to desilo i dešava, jer aktuelne partokratske mecene na važne pozicije u državnim institucijama i u privrednim organizacijama postavljaju neobučene politikante držeći se, veoma često zavičajnog principa i tzv. političko-finansijske lukrativnosti.

Autor je inženjer, univerzitetski profesor i bivši ministar u Vladi Srbije