Izdajnički trio: Vučić, Dačić, Nikolić

Od tada do danas nijedni izbori nisu bili ni slobodni, ni demokratski, već su svi sprovođeni uz užasne pritiske na birače, ucene i zastrašivanja, zloupotrebe javnih preduzeća i, najvažnije, u uslovima medijskog linča svakog ko se usudi da se suprotstavi mafijaškoj organizaciji Srpske napredne stranke.

Zbog tako razvijene mašinerije danas niko više ne veruje da će ova vlast pasti na izborima koje će sama, bez pritiska, raspisati.

Te 2012. godine tandem Vučić-Nikolić je doveden na vlast uz svesrdnu podršku Zapada (logističku i finansijsku Caneta i Mila) kako bi rešio pitanje Kosova i Metohije (Čitaj: obezbedio priznanje uvijeno u potpisivanje pravnoobavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa).

Vučić upravo ka tome ide, vodeći polutajne pregovore bez platforme i plana, odobrenih u Skupštini, pa još uz neovlašćeno posredovanje SAD.

Blagoslov da im u tome pomogne dobio je i Vučićev dobri vojnik Ivica Švejk, pružajući ovom dvojcu bezrezervnu podršku tokom prethodnih osam godina, vrlo često i po cenu sopstvenog, a još češće stranačkog dostojanstva.

A sve je počelo potpuno drugačije… U noći 21. februara 2008. godine isti taj Tomislav Nikolić je izgovorio: „Tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne bude pod kontrolom Srbije… Nije mogao ni Hitler da ga uzme, neće moći ni ovi sadašnji.“

Nizao je (ne)sumnjivi diplomac još ovakvih izjava i u potonjim letima gospodnjim, od „poništićemo Borkove briselske sporazume“ do „imam plan za Kosovo kojim niko neće biti zadovoljan“.

Međutim, izgleda da se Nikolić, poslednji predsednik koji se pridržavao svojih ustavnih ovlašćenja, ipak smirio, ne upoznavši sa svojim planom za Kosmet nikoga.

Od svog nebiološkog stranačkog sina, skoro-pa-Boga zemaljskog dobio je imunitet, vilu u Užičkoj, kancelariju, budžetska sredstva, fondaciju, izmišljenu funkciju, Kragujevac prvo za biološkog sina Radomira, sada za kuma Luftiku… i smirio se.

Ne javlja se vitez od Bajčetine da prozbori koju o Kosovu i Metohiji, da objasni svoju ulogu u potpisivanju Briselskog sporazuma, ili makar proba da nekako odbrani svetu srpsku zemlju od „razgraničenja“, priznanja ili članstva u UN.

Možda se, kako se priča, stvarno nada povratku na čelo SNS-a, onog trenutka kada je Vučić napusti. Do tada, kao i 2017, kada je skupo prodao svoju kandidaturu za predsednika, Tomislav može u miru da pripremi što bolju pregovaračku poziciju i za 2022, tražeći za sina mesto u novoj vladi. Jer, zaista, što je on lošiji od drugih? Izgleda da se mirno spava nakon što se usta dobro isperu KiM, novčanici napune, a ruke, obraz i duh uprljaju izdajom.

A nije Nikolić izdao samo Kosmet. Nakon kuma Šešelja, od čega je sve počelo, izdao je on i stranku koju je osnovao, ljude sa kojima je sarađivao i sve one koji su mu verovali. Baš zato, daleko od očiju i ušiju javnosti, (bivši) radikali i naprednjaci se osećaju loše na sam pomen imena najslavnijeg Bajčetinca.

Jasno je tim poštenim ljudima da ih je Toma preveslao, da su po ko zna koji put bili prevareni od strane onog ko je zarad lagodnog života bio spreman da izda i Kosmet, i sebe, i Boga. Za sve to će mu se suditi kada dođe Svevišnjem na istinu. Dobro, za Kosmet sigurno i ranije.

Nisam siguran plaši li se ovog suda Ivica Švejk, pošto je do 5. oktobra 2000. bio ateista, a od tada je pravoslavac. Prilično sam ubeđen, međutim, da ga plaši sud sopstvene partije, koji, kao pravi komunista, jedino i priznaje.

Tim sudom upravljaju izborni rezultati, te je, kao takav, ovaj sudija veoma okrutan: sa skoro 570.000 glasova na izborima 2012. godine, svojim „mudrim“, nadasve dostojanstvenim vođstvom, Švejk je svoju partiju sveo na svega 335.000, na nedavno održanim. Pa opet, i pored svega toga, nada se dobri Vučićev vojnik da će se za njega i nekoliko njegovih satrapa biti mesta u novoj vladi. Nada se, na stranku ne misli!

Ne čuje i ne vidi Ivica da mu odbori uveliko preleću u SNS i na stranu opozicije (dobro došli, braćo i sestre!), da su mu članovi besni zbog protivustavnog i protivzakonitog parafa na Briselskom sporazumu podržavanja ideje „razgraničenja“, da ne mogu više da podnesu teror lokalnih SNS-kabadahija, da ne žele da trpe poniženje i puzanje pred lošijima od sebe.

Slep je Ivica dok muze državnu kravu da ostali ne mogu ni do mesta predsednika neke opštine, osim eventualno Surdulice. Možda bi najmoralnije i najpoštenije bilo da i on, poput mnogih, preleti u SNS, a časne ljude SPS-a ostavi da se protiv ovog zla bore.

Jer ne sme mladi Švejk da se prikloni starim pajtosima iz opozicije i rizikuje da mu se otvori kofer, da se, ne daj Bože, oklizne na Bananu ili ga ošamute finansijska isparenja iz Azotare i Srbijagasa. Ipak on ceni slobodu više od sopstvenog poštenja, pa je spreman da se zajedno sa (manjim) delom socijalista pevajući valja u naprednjačkom blatu ne bi li što duže vladao.

Zbog svega ovoga, onog dana kada dođe oslobođenje i padne ova izdajnička, nesposobna i mafijaška vlast oličena u Aleksandru Vučiću, u zaborav moraju otići i svi Dačići i Nikolići koji su je podržavali.

Autor je srpski opozicioni aktivista