Izdali smo građane i ideologiju

I sam sam u dilemi, da promenim lokalnu samoupravu ili da promenim državu. Ili da ostanem da se borim. Vaspitavan sam da se borim, da se ne predajem, spartanski. Ne dam na sebe, na stav, mišljenje. Branim. Pre nego što branim, studiozno čitam, pripremam, sagledavam strateške planove, širim papire po stanu. Čitam skupštinska dokumenta. Spremam se za diskusiju jer znam pouzdano da se za ovo, ispred vladajuće koalicije, spremam samo ja. Na sto mojih javljanja, javi se još po jedan od koalicionih partnera. Borim se sa opozicijom sam, vidim da posustajem zadnjih nekoliko sednica. Sve više argumenata je na njihovoj strani. Nekoliko puta priznajem greške, jer su očigledne, ne brani se neodbranjivo.

Čujem priče: „smenićete sa mesta šefa odborničke grupe“. Dobijam poziv od šefice IO GO SPS, Dijane Vukomanović. Kaže mi: „Igore, politika je partija šaha. Možda ne bi bilo loše da daš ostavku na mesto šefa. Traži Perišić – gradonačelnik. Opstruišeš rad SG, kandidovao si se za gradonačelnika i to mu smeta.“ Šta to priča ova žena, pa ona i ne zna gde je Niš? Ne zna ni ko je Perišić. Mislim da bi jedva prepoznala i mene.

Ona na spikerfonu, prijatelji oko mene, svi se smeju. Odgovaram odmah na početku – dajem ostavku i na mesto šefa i na mesto odbornika. A onda sledi još jedno iznenađenje: „Molim te ne vraćaj odbornički mandat, jer možda odemo u opoziciju, onda si nam potreban“. Društvo već ispod stola. „Znaš, Ivici se završava mandat u OEBS-u i nakon toga je moguća rekonstrukcija, pa izbori. Rekonstrukcija u kojoj mi verovatno nećemo biti“. Da li je ovo ona Dijana, koja o Vučiću priča u superlativu? Završavamo razgovor tako što ja konstatujem da rade šta žele. Ako nekom smetam, idem. Perišiću ne mogu da smetam, jer ništa i ne radi. Ivici mogu da smetam jer, verovatno, na svaku moju izgovorenu reč, a svaka je dobronamerna i bez imalo malicioznosti, ide hrpa SMS-ova upućena njegovom šefu u Vladi: „Onaj Igor, ponovo…“. „Napada Vučića!“, „Napada SNS!“. Naravno, i ovi moji mali poltroni iz SPS-a podstiču. I njima ruke pune mobilnih telefona.

Razmišljam, odlazak sa mesta šefa odborničke grupe je super pozicija, ne moram da brinem o kvorumu, mogu da pričam sve što mislim, mogu da kritikujem i da naravno na kraju glasam. I, baš nekako, u tom trenutku stiže SMS poruka od mog oca, 39 godina direktora najuspešnije tekstilne fabrike Srbiji, nekada narodnog poslanika SPS-a, redovnog profesora Univerziteta u Nišu, čoveka koji me učio da nikada ne odustajem. Glasi: „Za reč se gubi glava, trenutak je da se umukne i zaboravi sloboda izražavanja. Zaboravi lični stav. Posveti se sebi i nestani iz javnosti“. Misli idu brzinom svetlosti: jedan deda bio u koncentracionom logoru pet godina, dvojicu stričeva ubili Bugari, drugi deda bio dugo na Golom Otoku. Godine 1996. ni otac, ni ja nismo učestvovali u izbornoj krađi, ali smo proganjani. Godina 2000. i 2002. dobijao sam otkaz kao član SPS. Nakon 5. oktobra porodicu sam krio mesec dana van Niša. Mene sada optužili, moram da se branim. Zla kob. Niš ima svoju endemsku bolest, uspeh se ne prašta.

Predlagao sam da koncept reorganizacije EPS-a ne obuhvati gašenje PD Jugoistok, što je inače SG Niša jednoglasno usvojila kao zaključak, ne da bih oponirao Vladi i Vučiću, nego da sačuvamo devastiranom Nišu milijardu dinara, samo na osnovu poreza na zarade. Taj novac je sada otišao za Beograd. Da sačuvamo i dvadeset i nešto milijardi, koje se javljaju kao efekat prelivanja na sektor MISP. Ali, opet su slali SMS-ove, kako Igor Novaković uzburkava ceo sistem EPS-a „zbog sebe“. Smenili su me, iako je 2013. bila neuporedivo najuspešnija u poslovanju Jugoistoka, od njegovog osnivanja. Nakon dve godine, JS-EPS Snabdevanje se gasi sa 80 milijardi potraživanja. Bio sam u pravu.

Kao neko ko se bavio socijalno vunerabilnim grupama, branio sam sve te pozicije u budžetu Grada. Znam koliko smo siromašni, jadni, nezaposleni, privredno devastirani, socijalno uništeni. Ovde ljudi umiru od gladi. Ja sam lično obišao 2.700 domaćinstava. Nije greh biti siromašan, greh je ne boriti se da se tim ljudima pomogne. Kad to kažem u par gostovanja na lokalnim TV stanicama opet kreću SMS poruke, rušim koaliciju, Dačića, Vučića, Vladu…Te poruke idu i od mojih socijalista. Oni bi da ostanu u koaliciji, da ostanu funkcioneri do kraja, da budu u vlasti, da primaju plate. Svoju profesiju nemaju. Pričao sam da su Nišu potrebne nove investicije, ali ne ovog tipa – da zahtevaju radnu snagu od 16-30 godina, koja može da stoji i do 12 sati dnevno. Mi i nemamo tu strukturu radne snage. Mi smo grad starih. To je neko morao da kaže Vučiću, Dačiću, onim ljudima koji to ne moraju da znaju. Opet je zakazala lokalna samouprava. I nanovo idu poruke, Novaković ruši Vladu, Premijera, Dačića…

Na jednoj od sednica SG Niša, izglasali smo očuvanje NTV, jednoglasno, kao regionalnog javnog servisa, sve u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima, član 32., stav 1. Skupljali potpise, organizovali peticije, okrugle stolove, radnici protestovali… i onda, jednog dana, na sednici SG, došao predlog za „izbor modela privatizacije“. Nisam glasao, imam dostojanstva. Gledam glavnog borca i stratega očuvanja NTV – Mileta Ilića. Ruka visoko u vazduhu. Ostali šire obe ruke kroz vazduh, paraju nebo. Ja crvenim. Opet vidim rade mobilni telefoni, a ja dobijam pitanja i instrukcije i? Beograda. Nije im jasno šta se dešava. Ni meni.

Da se vratim na početak teksta. Izdaja je veće zlo od ekstremizma. Izdajnici se pamte: Vuk Branković, kćer Kralja Lira, Danteovi najniži krugovi pakla su rezervisani za izdajnike. Juda je i danas sinonim za izdaju i bio je izložen najgorim mukama. O kvislinzima da ne pričam. Šta su izdali poltroni sa početka priče? Kad pomislim na SPS, izdali su slobodu, ravnopravnost, socijalnu pravdu, jednakost, zbog izvršnih funkcija, zbog njih nekoliko. Izdali smo ideologiju. Izdali smo i Grad Niš popuštajući pred pritiskom Beograda. Izdali smo svoje sugrađane.

Da se razumemo: uvek sam do sada podržavao politiku Ivice Dačića. Samim tim i politiku Aleksandra Vučića. Podržavaću ih sve do trenutka dok ne shvatim da su namerno raslojavali struje i u SPS-u i SNS-u da bi oslabili Niš. Da Nišu ne bi ništa dali, niti da bi Niš išta mogao da zahteva. Već sada niko ne sme ni da pomisli da ode do Beograda i traži nešto za naš Grad. Ja smem.

Nisam ja, Ivice, Mile Ilić, pa da od tebe tražim ostavku zbog afere „kofer“, ali ću je tražiti ako ne budeš uradio ništa za Niš.

Drago je meni što se zida Beograd na vodi, ali mi nije drago što se u Nišu ne zida ništa. Vučić je ispunjavao svoja gradonačelnička obećanja jer je Beograđanin, a ti, nisi još nijedno, dato na skupu u prepunoj Hali Čair, koji sam ja organizovao. Zato, pamet u glavu, hrabrost u srce, spreči propadanje ovog grada. U suprotnom, iznenadiću te, ovde nećeš proći cenzus.

*Autor je član Glavnog odbora SPS-a, bivši predsednik niške opštine Palilula i bivši direktor Jugoistoka