Izetbegović kao "kec na deset"

Zbog velike halabuke koja se digla povodom zahteva Bakira Izetbegovića za reviziju tužbe Međunarodnog suda pravde protiv Srbije, ja sam deprimiran i razočaran, ophrvala me je apatija, a dobijam i snažne porive da se odreknem altruizma – želje da nesebično, prema svojim mogućnostima, pomognem zemlji u kojoj živim.

Sa revizijom tužbe Bakir Izetbegović je nacionalistima iz RS došao kao „kec na deset“. Strategija postizanja nacionalnog jedinstva u RS dostigla je svoj vrhunac. Trka vlasti i opozicije u iskazivanju nacionalizma, nikad nije bila vidljivija. U iskazivanju prevelike ljubavi prema njihovoj dejtonskoj tvorevini, svi oni su zaboravili da pomisle kako je onima koji su nedavno slušali pesmu „Ne može nam niko ništa…“ i kad su čuli da predsednik Republike Srpske neki dan u Beogradu, ne vodeći računa o očuvanju svog kredibiliteta i pored više odluka Međunarodnog suda pravde, negira genocid u Srebrenici. Neshvatljivo je da tokom ove euforije, ni tokom obeležavanja Dana RS 9. januara, niko nije izgovorio ni reč sažaljenja zbog ubistva oko 8.000 Srebreničana i zbog 700 dana opsade Sarajeva i deset hiljada poginulih od granata u ovom gradu. Ako oni žmure pred podacima o stravičnim zločinima u Prijedoru, Foči, Višegradu … istorija neće. Masovne grobnice Bošnjaka, ipak, nije lako zaboraviti.

Kad su ostali bez ikakve satisfakcije i bez poštovanja zbog pretrpljenih bolova, od onih koji su im ga naneli, onda je strah Bošnjaka, koji su najviše stradali u ratu, od mogućeg novog genocida sasvim opravdan! „Naše je prokletstvo što živimo u društvima koja se nisu suočila sa prošlošću, koja nisu ni načela suočavanje, a prošlo je već dvadeset godina od završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije“, upozorila je uvažena Snežana Čongradin u kolumni „Da li biste smenili Dikovića“? (Danas, 23. februara 2017). Ja sam ubeđen, da je zbog patnje i stradanja Bošnjaka u minulom ratu, izražen jasan i otvoren vid saosećanja, za podnošenje zahteva za revizijom presude, ne bi ni bilo potrebe!

Kad sam već pomislio da je u RS i BiH postignuta homogenizacija i svesrpsko nacionalno jedinstvo, naišao sam na mišljenje Predraga Kojovića, lidera građanske Naše stranke, koji je izjavio da je zabrinjavajuća izjava predsednika RS da je zahtev za revizijom „akt mržnje Bošnjaka prema Srbima“. „Revizija nije akt mržnje ni prema kome, niti može biti, ni prema Srbima ni prema Srbiji. U interesu Srbije i BiH, budućnosti građana obje zemlje može biti samo istina utemeljena na pravima i drugim činjenicama. Dodikova generalizacija ipak ne čudi, jer je riječ o politici koja veličanjem ratnih zločinaca konstantno pokušava krivnju za ratne zločine jednog političkog režima prebaciti na leđa cijelog jednog etničkog kolektiva, što nije i ne može biti istina niti je u interesu tog naroda“, dodao je Kojović. Predsednik Naše stranke je potom još naglasio: „Umjesto zemlje u koju se vraćaju oni koji su izbjegli zbog rata, imamo dugačke redove mladih pred stranim ambasadama. Stalno to ponavljam i neću se nikad umoriti dok poruka ne bude shvaćena na svakom pedlju zemlje: nacionalne stranke su fabrike mržnje i to je jedino što one mogu ponuditi“.

Kada sam pročitao da je u ponedeljak Narodna skupština RS usvojila zaključak „da je za odluke od vitalnog značaja za RS i konstitutivni srpski narod, koje se donose na nivou državnih institucija, potrebno dobiti saglasnost organa i institucija RS“, iznenadio sam se da opozicione partije iz Saveza za promenu nisu bile protiv ovog zaključka, već su mazohistički bile samo uzdržane. Šteta što su pluralizam mišljenja i više demokratije u entitetu RS odloženi za neko drugo vreme.

Autor je politikolog iz Nove Varoši