Izgubljeni u Dejtonu

Zaostajanje Bosne i Hercegovine u reformama i podrazumevajućem „putu ka Evropskoj uniji“ u tesnoj je vezi upravo sa Dejtonskim sporazumom, koji, svi se načelno slažu, u tom kontekstu treba menjati. Tačnije, treba menjati Ustav, koji je aneks „Dejtona“, i Ustavni zakon u saglasnosti sa presudom Evropskog suda za ljudska prava iz 2009, u kojoj je utvrđeno da su njegove odredbe diskriminatorske. Zaista, ratno rešenje radi uspostavljanja mira kojim je određeno da se u Parlament i Predsedništvo BiH mogu birati jedino Srbi, Bošnjaci i Hrvati nespojiv je sa evropskim vrednostima i međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima. Presuda još nije sprovedena.

BiH je od prekida rata bezmalo u permanentnoj političkoj krizi, koja je bezuspešno rešavana najpre nametanjem odluka visokih predstavnika međunarodne zajednice neposlušnim političarima, potom pokušajima da se politički lideri sami dogovore o budućnosti svoje zemlje, što zbog polarizovanih stavova i različitih interesa ide teško. Ruku pod ruku sa političkom ide i ekonomska i socijalna kriza. Forbs je u oktobru tvrdio da je BiH „ekonomski pakao na zemlji“, podsećajući da ta zemlja ima najveću stopu nezaposlenosti u regionu – 43,3 odsto. Podeljenost društva po nacionalnim i verskim šavovima perzistira, a vrhunac apsurda je da je originalni dokument Dejtonskog sporazuma izgubljen.

Susedne države Srbija i Hrvatska – garanti sprovođenja Dejtonskog sporazuma – insistiraju, naročito od 2000. godine, odnosno smrti Franje Tuđmana i pada Slobodana Miloševića, da je teritorijalni integritet BiH za njih neupitan. Ipak, povremeno se dovodi u pitanje neopreznim izjavama – poslednja kriza bila je 2012. zbog navoda predsednika Nikolića da „Bosna nestaje“.

Možda je jedina neosporna vrednost sporazuma u činjenici da je uspostavljen mir i da se održava punih 18 godina. A neradni dan juče je bio samo u Republici Srpskoj.