Izlaz, glas, lojalnost

U moru literature koju su studenti u obavezi da pročitaju od časa do časa, nisam se mnogo udubljivao u pomenutu knjižicu. Ipak, sa svakim njenim naknadnim čitanjem otkrivao sam jednostavnost i genijalnost ideja autora.

Albert Hiršman bio je američki ekonomista i profesor na univerzitetima Harvard, Jejl i Kolumbija. Poticao je iz ugledne nemačke porodice jevrejskog porekla, a upravo zbog toga i suprotstavljanja nacističkom režimu morao je da napusti svoju domovinu tridesetih godina prošlog veka. U pomenutoj knjizi iz 1970. godine Hiršman je izneo svoju centralnu postavku da članovi bilo koje organizacije koja se suočava sa problemima reaguju na jedan od tri moguća načina: njenim napuštanjem (izlaz), izražavanjem nezadovoljstva (glas) ili pružanjem podrške njenom rukovodstvu (lojalnost).

Na primeru države, to bi značilo da njeni građani imaju mogućnost da napuste državu sa čijom politikom se ne slažu, da kritikuju vladajuće političke elite i način njihovog vođenja zemlje ili da im pruže, bar prećutnu, podršku i pored evidentnih poteškoća i problema sa kojima se država suočava.

Vladajuća koalicija u Srbiji došla je na vlast na talasu nezadovoljstva pravcem u kome se zemlja kretala nakon ubistva premijera Đinđića i brojnim aferama koje su potresale petooktobarsku Srbiju. Paradigma tog perioda bila su izneverena očekivanja građana i pljačkaške privatizacije koje su omogućile basnoslovno bogaćenje uskog kruga tajkuna bliskog vlasti, uz istovremeno ostavljanje bez zaposlenja na hiljade građana. Ipak, nova šansa koja je ukazana nekadašnjim političkim akterima i mogućnost da se iskupe za pogubnu politiku koju su vodili devedesetih godina prošlog veka, ne samo da nije iskorišćena, nego je u toj meri zloupotrebljena da se veliki broj građana seća perioda pre maja 2012. godine sa dozom sete i nostalgije.

„Ako bude nedodirljivih odlazim“, poručio je prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić sa naslovne strane NIN-a od 9. avgusta 2012. godine. Ovo postizborno obećanje ubrzo je pretvoreno u svoju suprotnost: ne dam Gašića i Lončara, ne dam Malog, ne dam Babića…, slavodobitno je izgovarao ili postupcima pokazivao kasniji premijer i predsednik Republike. Na taj način, ukinuo je sve institucije u zemlji, a njegovo mišljenje postalo je merilo uspešnosti rada svakog funkcionera. Princip kažnjavanja i nagrađivanja (štapa i šargarepe), uostalom, osnovno je načelo svakog autokratskog i diktatorskog režima.

Vladajuća elita je preko svojih medija, a naročito putem internet timova („botova“), počela smišljeno da plasira poruke sa ciljem pasiviziranja građana i njihove demotivacije za aktivnim učešćem u političkom životu: „svi su isti“ (za njihove glasače sigurno da nisu), „pustimo institucije da rade svoj posao“ (koje institucije?) i evergrin „a oni prošli su vam bili bolji?“ (nakon decenije na vlasti pozivanje na greške prethodnika je izgubilo svaki smisao, posebno u situaciji kada su perjanice bivšeg režima postale udarna pesnica stranke na vlasti). Iako mnogima deluju komično, pomenute poruke dovele su do toga da su mnogi građani odustali od učešća u političkom životu, pa su čak rešili i da apstiniraju od izbora, smatrajući da nijedna od ponuđenih opcija nije dovoljno dobra da bi zaslužila njihov glas. A upravo je to i bio cilj marketinških magova angažovanih od strane vladajuće stranke.

Nigde takva pasivizacija nije bila vidljivija kao u slučaju mlađih generacija, posebno studenata, koji su u svim ranijim periodima bili nosioci promena i najprogresivniji segment društva. Svako iole objektivan, ko se šetao ulicama naših gradova poslednjih nekoliko godina sa željom da doprinese demokratizaciji društva u Srbiji, mogao je jasno da uoči pomenuti fenomen: u masi šetača, najmanje je bilo pripadnika mlađih generacija, a najviše predstavnika srednje i starije generacije. Praktično, isti oni akteri koji su bili nosioci demonstracija devedesetih šetali su dominantno i nakon dvadesetak godina sa istim ili sličnim ciljevima. Mladih je tu bilo najmanje. Značajni izuzeci, kao što su aktivisti okupljeni u organizaciji pokreta „1 od 5 miliona“, ili grupa studenata koja je na kratko „blokirala“ zgradu Rektorata i time doprinela bržem rešavanju slučaja doktorata Siniše Malog, ostali su baš to: značajni izuzeci.

Većini studenata kao da nije bilo važno političko okruženje u kojem su živeli. Ako ostavimo po strani one koji su pokazali lojalnost vladajućem režimu (najživopisniji primer su polaznici Akademije mladih lidera SNS-a), najveći broj mladih je odlučio da umesto svog glasa, podigne papire koji su im bili neophodni za odlazak u neke druge, uređenije zemlje. Odlučili su se, dakle, za opciju izlaza. „Zašto bih šetao i borio se, kada ionako ne vidim svoju budućnost u ovoj zemlji“, kao da je postao moto milenijalaca Srbije. Na ulicu, bar na kratko, moglo je da ih izvede samo uskraćivanje prava na slobodu kretanja tokom pandemije, oduzimanje mesta u studentskim domovima i već legendarna borba za dodatni ispitni rok.

A onda se nešto promenilo. Poslednjih nekoliko vikenda puteve, mostove, kružne tokove i raskrsnice preplavile su grupe mladih ljudi. Savi Manojloviću, daleko boljem pravniku od „jednog od najboljih studenata Pravnog fakulteta“ koji svakodnevno krši Ustav Republike Srbije, uspelo je ono što nijednom političkom lideru nije: da izvede mlade ljude na ulice. Tome je doprinela doslednost i istrajnost u zastupanju ideja preko inicijative „Kreni-Promeni“, ali više od svega važnost teme koju je postavio pred građane: borba za čist vazduh, vodu i zemlju. Ta tema pokazala se toliko bitnom da su brojni hrabri ljudi u gotovo svim gradovima Srbije rešili da ne ustuknu pred plaćenim batinašima i provokatorima i odlučno brane budućnost svoje zemlje.

Neki od njih će, ipak, nakon diplomiranja potražiti svoju sreću u Nemačkoj, Austriji ili Kanadi… Opredeliće se, dakle, za izlaz u neka uređenija društva. Ali ono što je najbitnije je da su, makar na kratko, podigli svoj glas i rekli da ih i dalje interesuje država u kojoj će ostati da žive njihovi roditelji, rođaci i prijatelji. Da je ovo zemlja za koju se vredi boriti i sve reskirati.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu