Izlaz iz agonije

Srbija je zarobljena država od strane udruženja zvanog SNS i njenog predsednika, ali je u isto vreme postala jedna ogromna brbljaonica u kojoj svi nešto objašnjavaju i analiziraju, svako nešto predlaže i mudruje, dok se društvo slobodnim padom približava dnu dna. Većina tzv. opozicionih političkih faktora u Srbiji i dalje samo opisuje stanje u društvu i ništa drugo ne preduzimaju da se to stanje promeni.

Pregovorima sa Aleksandrom Vučićem o izbornim uslovima, samo se produžava agonija do koje je diktator doveo zemlju i njene građane. A on ih ponižava tako što u njegovo ime razgovor vodi čovek zvani „Jaje Marjanovo“. Time diktator jasno daje na znanje da neće ništa menjati što se izbora tiče.

Nikada nigde ni jedan diktator nije predao vlast na izborima. Prema tome sa diktatorom nema o čemu da se pregovara, diktator se ruši vaninstitucionalnim metodama.

Jedan od načina je napisati i objaviti tužbu protiv Vučića za veleizdaju zemlje i naroda. Neko će reći šta vredi tužba kad je na čelu Republičkog javnog tužilaštva „gluvonema“ Zagorka Dolovac?

Tužba je prvi korak u procesuiranju Vučićevih zlodela i najači argument da se traži njegova odgovornost, a ne da se sa njim ide na izbore. Jer onaj ko za sebe prigrabi apsolutnu vlast u društvu, taj po zakonu razuma mora imati i apsolutnu odgovornost za sve što se u društvu događa.

Aleksandar Vučić je veleizdajnik jer je za desetak godina apsolutne, ničim ograničene vladavine, poništio sve atribute srpske državnosti, zarobio sve državne institucije i u njihovo ime sam donosio i donosi odluke u svim oblastima života i rada građana Srbije.

Prema pravnim normama čovek je kriv ako svojim delovanjem narušava prava drugih ljudi a prema etici i moralu, predsednik države je kriv i ako samo pomisli da to učini.

Aleksandar Vučić je suspendovao Ustav, parlament pretvorio u politički kupleraj koji se otvara i radi samo kada treba da overi neke njegove odluke ili da mu frenetičnim aplauzima pojača ego do bezumlja.

Sudstvo je stranački instrumentalizovao a vojsku i policiju i sve službe bezbednosti privatizovao. Sve te, po definiciji u normalnim zemljama nezavisne službe od vlasti, u Srbiji služe samo za očuvanje njegove vladavine.

Bezmalo svi mediji pretvoreni su u sredstvo propagande apsolutne vlasti. Ta njegova gebelsovska propaganda potiče još iz 90-ih godina prošlog veka kada je kao Miloševićev ministar informisanja dao nemerljiv ratnohuškački doprinos razbijanju bivše velike države, izjavama u stilu: za jednog Srbina ubićemo 100 Muslimana, granice Srbije će biti na liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, ja ću se javno obesiti na Trgu Republike ako Kosovo postane država, i konačno: da sam ja predsednik Srbije, pre bi se ubio nego pregovarao sa Šiptarima. Postao je predsednik države i već godinama zamajava građane fingiranjem pregovora sa Kosovom.

Ponovni dolazak na vlast 2012. godine učinio je da njegovi nekadašnji simptomi mutiraju u čisto nepatvoreno ludilo. Jer samo nerazuman čovek može izjaviti da je srpska ekonomija danas moćnija i od nemačke i od američke. A ta njegova najača ekonomija na svetu zapravo je troglava aždaja koja guta novac građana iz budžeta, kao sprega koju čine kvazipolitičari na vlasti, kleptobiznis i čist kriminal.

Veleizdaju države predstavljaju i svi tajni ugovori od izgradnje Beograda na vodi, zbog čega je srušen čitav jedan gradski kvart Savamala, do prodaje Aerodroma Beograd i rudnika Bor i Majdanpek.

Veleizdaja je i kada predsednik postane zaštitnik od pravde svojih sledbenika i prijatelja plagijatora, ubica i kriminalaca, lopova, uličara i šibicara, koji se lažno predstavljaju kao političari.

Mora odgovarati i za protivustavno oduzimanje zakonom zagarantovane imovine penzionerima i za protivustavno uvođenje vanrednog stanja i policijskog sata.

Tužba mora obuhvatiti i više puta simulirane pokušaje atentata koje on u stilu „Država to sam ja“ proglašava državnim udarom.

Poslednji put je to učinio tako što je doskorašnjeg ministra policije, svoga kuma Nebojšu Stefanovića optužio da ga je prisluškivao.

I pored optužbe Stefanović, mu se zaklinje na vernost do groba, a on ga „kažnjava“ smenom sa partijske funkcije da bi ga u isto vreme nagradio mestom ministra vojske.

Pljačka građane Srbije i tako što iz budžeta vlade daje stotine i stotine miliona evra svojoj parapolitičkoj stranci „Srpska lista“ iz Severne Mitrovice, i to vodi kao navodnu zaštitu srpskih nacionalnih interesa na Kosovu. Protiv zakonita milionska davanja Crkvi, Republici Srpskoj i „Srpskom svetu“ u Crnoj Gori, takođe spadaju u pljačku građana.

Zbog svega rečenog sud će kad tad morati veleizdaju sankcionisati doživotnim zatvorom i zabranom političkog i javnog delovanja Vučiću i njegovoj stranci i svim koalicionim partnerima. A zbog fašizacije zemlje putem rehabilitacije pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca uz istovremeno medijsko ubeđivanje ljudi da su te kazne za zločine pojedinaca navodno proglašenje celog naroda zločinačKiM, da se ja pitam, na kraju te presude stajala bi poznata parola: Smrt fašizmu – sloboda narodu.

Autor je novinar