Između beznađa i nade Vučićevih protivnika

Uporedo sa tim promenama, menja se i raspoloženje među protivnicima aktuelnog režima, koje oscilira između beznađa i nade.

Kad god da izgleda da je Vučićeva vlast nepobediva, pristalice opozicije zahvata očajanje i beznađe.

S druge strane, svaki indikator slabosti ovog režima budi nadu u željno očekivane promene.

Naravno, Vučić nikada javno neće pokazati znake slabosti – naprotiv, kada mu situacija ne ide naruku, on postaje još bahatiji prema svim poznatim i potencijalnim političkim protivnicima.

Međutim, sigurno je da se on, u dubini duše, užasno plaši pada sa vlasti, jer bi to za njega bilo gore od smrti.

Trenutna politička situacija u Srbiji ne ukazuje na slabosti aktuelnog režima.

SNS je ubedljivo pobedio na parlamentarnim izborima i formirao jedostranački parlament.

Takođe, Vučiću i spoljni faktori idu naruku, jer ga slabašne primedbe na njegovu autoritarnu vlast uopšte ne uznemiravaju.

Međutim, on strepi od pogoršanja situacije u budućnosti, kako od unutrašnjih događaja tako i od spoljnih uticaja.

Na unutrašnjem planu njega uznemiravaju dva povezana procesa – razvoj pandemije kovida 19 i njegove posledice na srpsku ekonomiju.

Povlačeći katastrofalne poteze u suzbijanju korona virusa, Vučić se hvalio sjajnim rezultatima na tom planu (u stilu „brže, jače, bolje“).

Na našu žalost, poslednji rezultati demantuju sva njegova hvalisanja.

Što se tiče ekonomije, objektivne analize pokazuju da je Srbija daleko od regiona i Evrope po svim bitnim parametrima (naročito ako se posmatra ceo period od dolaska SNS-a na vlast).

Sve one koji očekuju pad ovog režima do očajanja dovode neke manifestacije ekstremne netolerancije pristalica SNS-a.

Paradigmatičan primer ove netolerancije i neskrivene mržnje se vidi u srpskom parlamentu.

U trenucima nadahnuća, kada se obraćaju (obično van dnevnog reda) svojim protivnicima (koji nisu prisutni), poslanici SNS-a gube svaki humani obzir.

Tada se može shvatiti pravi smisao termina „dehumanizacija“, koji je lansirala premijerka Brnabić (a ona je to čula od svog šefa, jer teško je verovati da ona sama može nešto suvislo da smisli).

Dehumanizacija (kao gubitak ljudskosti) je pripisivana svima koji vređaju Vučića i njegovu porodicu, ali smisao ove reči dolazi do izražaja tek sada kod poslanika SNS-a.

Oni u eksploziji besa gube svaku ljudsku crtu i postaju roboti, sa snimljenim porukama mržnje prema pristalicama opozicije.

Kada se pominju događaji u Skupštini, posebno je uočljiva histerija oko pretnji Vučiću.

Poslanici SNS-a se utrkuju u izražavanju brige i strepnje za njegov život.

Naravno, to nema nikakve realne osnove, jer teško da ima državnika u svetu koji je bolje obezbeđen i čuvan.

On to najbolje zna i zato izaziva svoje protivnike porukom „zašto me ne ubijete“, siguran da je to nemoguće.

Analizirajući razloge za beznađe Vučićevih protivnika, mora se istaći verovatno glavni faktor njegove sadašnje moći.

On je izgradio kod većeg dela naroda percepciju superiornosti nad svojim protivnicima i mit o dugovečnosti njegove vlasti.

On pravi dugoročne planove razvoja Srbije i nastavak zlatnog doba (koje nas je bacilo na evropsko dno).

S obzirom da do sada ništa nije uzdrmalo njegovu vlast, znatan deo populacije mu veruje, u uslovima totalne medijske blokade, kakva ne postoji nigde u Evropi (a izvan nje samo u Severnoj Koreji).

Veliki deo naroda ne vidi alternativu ovom režimu, posebno imajući u vidu trenutnu situaciju sa srpskom opozicijom, zbog čega se gubi nada da će se skoro nešto promeniti.

Iako beznađe sada dominira kod pristalica demokratskog preobražaja Srbije, to ne znači da će i budućnost biti tako beznadežna.

Povremeno se javlja i bljesak nade u „bolje sutra“, na šta ukazuje više unutrašnjih i spoljnih faktora.

Sasvim je izvesno da se percepcija naroda o zlatnom dobu gubi u sudaru sa realnošću.

Neprestane parole o ogromnim ekonomskim uspesima srpske privrede postaju priče za malu decu ili intelektualno retardirane odrasle građane (kako Vučić vidi svoje pristalice).

Megalomanski projekti beogradskog metroa i nacionalnog stadiona, krunisani gigantskim spomenikom Stefanu Nemanji sigurno će doprineti osvešćivanju stanovništva.

Što se tiče priče o „zlatnom dobu“, to najbolje potvrđuju podaci o ogromnom socijalnom raslojavanju Srbije, koja spada u najsiromašnije zemlje Evrope.

Neki skorašnji događaji u regionu Zapadnog Balkana (i šire) verovatno će imati uticaja na situaciju u Srbiji.

Pad Mila Đukanovića u Crnoj Gori, porazi Dodika u Republici Srpskoj su sigurni indikatori neizbežnih promena u zemljama sa autokratskim režimima.

Talas promena će, pre ili kasnije, sigurno zahvatiti i Srbiju, bez obzira na Vučićevu moć.

Setimo se kolika Orbanova moć u Mađarskoj, pa je ipak izgubio Budimpeštu, ili kolika je Erdoganova moć u Turskoj, pa je izgubio Istanbul.

Na osnovu prethodnog razmatranja se može zaključiti da će i trenutno beznađe demokratske javnosti u Srbiji postepeno evoluirati u nadu za bolju budućnost.

U tom smislu, najvažnije je stvaranje optimističke atmosfere u najširim slojevima društva.

U kreiranju takve atmosfere velika je i uloga humora.

Režim SNS-a permanentno zasipa javnu scenu Srbije neverovatnim besmislicama i budalaštinama, što predstavlja nepresušni izvor inspiracije za humorističku obradu.

Vučić i njegovi poslušnici su izloženi svakodnevnom podsmehu i izrugivanju, što vrlo efektno nagriza njihov autoritet među pristalicama SNS-a.

Svi ti činioci mogu imati značajan sinergetski efekat u obaranju mita o Vučićevoj nepobedivosti.

Moramo da se nadamo da Srbija neće ostati jedina zemlja u Evropi sa autokratskom vlašću.

Cela srpska istorija nam pokazuje da se vlast moćnika uvek završavala njihovim porazom, usled svenarodnog otpora.

Autor je univerzitetski profesor u penziji