Između protokola i poezije u psihoterapiji

Milioni papira se gomilaju o formi kako ćemo mi „videti sebe kao terapeute“, a strategije su manje-više proste: što više papira, što više akreditacija, što više konferencija na kojima ćemo jedni drugima potvrđivati svoju stručnost. Kao sekularni sveci novog doba, pripadnici ovog sektora protive se svakoj primisli da bi psihoterapija mogla biti i umetnost – jer umetnost podrazumeva onu vrstu slobode koja se ne može podvesti pod kontrolu.

Strazburška deklaracija govori o psihoterapiji kao „nezavisnoj naučnoj disciplini“, ali šta znači ta nezavisnost ako smo robovi protokola? Nemački model nam pokazuje put – od 2020. do 2032. godine dozvoljavaju pristup obuci za dečje i adolescentne psihoterapeute čak i onima koji nisu završili psihologiju. Kakva jeres za naše lokalne čuvare „čistote profesije“!

Metamorfoza bola u umetnost

Lujza Buržoa, ta velika skulptorka koja je svojim monumentalnim paucima i biomorfnim skulpturama promenila lice savremene umetnosti, shvatala je ono što mi danas odbijamo da vidimo. NJena čuvena instalacija „Uništenje oca“ (1974) – ispovest o traumi i porodičnom nasilju pretočena u prostornu kompoziciju od lateksa i tkanine – pokazala je kako se lično iskustvo može transformisati u univerzalnu istinu. Dok je ona išla na psihoanalizu četiri puta nedeljno tokom većeg dela svog života, stvarajući pritom neka od najpotresnijih dela 20. veka, mi danas hoćemo da svedemo psihoterapiju na set protokola i ček-lista. Prosto referisati tamo gde treba priznati: Da, imamo sve potrebne akreditacije, ali smo zaboravili da je duša uvek malo više od zbira svojih simptoma.

I dok se krijemo iza svojih diploma kao iza ikona, zaboravljamo da psihoterapija, poput nauke, nije sistem verovanja već sistem neverovanja – sistem preispitivanja naših uvreženih pretpostavki o ljudskoj psihi. Kao što naučnik mora biti spreman da odbaci svoje najdraže teorije pred licem novih dokaza, tako i terapeut mora biti spreman da suspenduje sve svoje pretpostavke o tome šta je „normalno“, šta je „zdravo“, šta je „prilagođeno“.

Prelazni prostor

Ali ovde se ne radi o običnom preispitivanju. Nije ovo laboratorija gde možemo kontrolisati varijable i ponavljati eksperimente. Radi se o onom fundamentalnom susretu dva ljudska bića gde nijedna ček-lista ne može predvideti šta će se desiti. Svaka sesija je jedinstveni performans, neponovljiva koreografija između terapeuta i klijenta, gde se istina ne otkriva kroz protokole već kroz ono što Vinikot naziva „prostorom potencijalnog“ – tim magičnim područjem između objektivne realnosti i subjektivnog doživljaja.

U tom prostoru između, u toj zoni sumraka gde prestaju da važe uobičajena pravila komunikacije, dešava se ono što nikakav priručnik ne može propisati – autentični ljudski susret. Ponekad je to tišina koja govori više od reči, ponekad pogled koji razotkriva čitave svetove patnje, ponekad osmeh koji najavljuje proboj ka izlečenju. I upravo tu, u tim nepredvidivim momentima istinske ljudskosti, psihoterapija prestaje da bude samo nauka i postaje – umetnost preživljavanja.

Na kraju, možda je pravo pitanje ne da li je psihoterapija umetnost, već zašto se toliko plašimo te mogućnosti? Da nije možda zato što je lakše sakriti se iza protokola nego priznati da je svaki susret sa ljudskom dušom uvek pomalo misterija, uvek pomalo stvaranje, uvek – da, usudimo se reći – pomalo umetnost?

Autor je psiholog (onaj koji još veruje da je profesionalnost kompatibilna sa kreativnošću)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.