„To bi u Srbiji otvorilo put za krivično gonjenje negatora ratnih zločina“: Pravni pogled na predložene izmene Krivičnog zakona

Ipak, jedno od predloženih rešenja iz tog Nacrta, čini se nije privuklo širu pažnju iako bi, da nije aktuelnih društvenih nesporazuma u toku, dakle pod nešto drugačijim okolnostima, i ono izazvalo sigurno veće interesovanje i javnosti i pojedinih političkih organizacija u današnjoj Srbiji.

Reč je, naime, o članu 57 Nacrta izmena KZ kojim se propisuje novo krivično delo Odobravanje, negiranje ili umanjivanje krivičnog dela:

„Ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu krivičnog dela za koje se može izreći kazna doživotnog zatvora, na način koji može dovesti do nasilja, ako je izvršenje krivičnog dela utvrđeno pravnosnažnom presudom, biće kažnjen zatvorom od šest meseci do pet godina“.

Zbog čega je ovo značajno?

Ukoliko bi ova predložena izmena bila usvojena, to bi prvi put u Srbiji otvorilo put za krivično gonjenje pojedinaca koji negiraju ratne zločine utvrđene presudama Haškog tribunala.

Važeći Krivični zakonik propisuje veoma slično krivično delo u okviru krivičnog dela Rasne ili druge diskriminacije u čl. 347 stav 5 Krivičnog zakonika, ali sa dve ključne razlike.

Prva značajna razlika se odnosi na krivična dela čije negiranje je inkriminisano.

Krivično delo rasne diskriminacije „ograničava se“ na dva krivična dela – genocid i zločin protiv čovečnosti – počinjena protiv grupe ili člana grupe na osnovu nekog njihovog ličnog svojstva.

Izmena predložena u Nacrtu sada obuhvata mnogo širi krug krivičnih dela i ne zadržava se samo na krivičnim delima protiv jednog zaštitnog dobra (čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom).

Štaviše, načinom na koji je određen objekat zaštite u Nacrtu obuhvaćena su i neka krivična dela koja su – najblaže rečeno – u Srbiji često bila predmet brojnih političkih osporavanja, uprkos tome što su ta dela utvrđena i sankcionisana pravnosnažnim presudama srpskih sudova.

Pomenuću ovde konkretno tri: Zločin na Ibarskoj magistrali, Ubistvo Ivana Stambolića i Atentat na predsednika vlade Zorana Đinđića.

Osporavanje navoda iz ovih presuda i danas predstavlja deo „postupka inicijacije“ u određenim političkim krugovima koji, iako možda nisu toliko vidljivi koliko su nekad bili, nisu sasvim potisnuti na margine društvenih zbivanja u Srbiji.

Iako u vreme kada su ove presude donošene srpsko krivično zakonodavstvo nije predviđalo kaznu doživotnog zatvora, to za novopredloženo krivično delo iz Nacrta nije relevantno.

Bitno je samo da se u trenutku „izvršavanja“ dela iz Nacrta za ta krivična dela može izreći kazna doživotnog zatvora.

Druga značajna razlika koja se predlaže u Nacrtu odnosi se na sud koji je izrekao presudu za delo koje se negira.

Dosad, naime Krivičnim delom rasne diskriminacije nije bilo obuhvaćeno negiranje presuda donetih od strane Haškog tribunala, već „samo“ presuda koje su doneli sudovi u Srbiji ili Međunarodni krivični sud koji je osnovan Rimskim statutom usvojenim 1998. godine, a kojem je Srbija pristupila 2001. godine.

Novim krivičnim delom predloženim u Nacrtu nije na taj način preciziran sud koji je doneo odluku. Ne mora čak da bude u pitanju ni presuda srpskog suda!

Po logici stvari to bi morao biti neki sud čiju nadležnost za suđenje u konkretnoj negiranoj krivičnopravnoj stvari Republika Srbija priznaje.

Podsetimo se, nekadašnja Državna zajednica Srbije i Crne Gore usvojila je davne 2003. godine zakon kojim je regulisana saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju kojim se – već u prvom članu zakona – DZ SiCG (kao i njena kasnija pravna sledbenica Srbija) obavezala da će poštovati i sprovoditi sudske odluke Međunarodnog krivičnog tribunala i ukazivati pravnu pomoć njegovim istražnim i sudskim organima.

Kakva će biti sudbina predloženog krivičnog dela u članu 57. Nacrta i da li će ono proći skupštinsku proceduru i postati zakon u Srbiji ostaje da se vidi.

Njegovo prisustvo u ovom Nacrtu moglo je da podstakne mnoštvo polemika o tome kako se u Srbiji suočava sa političkim nasleđem devedesetih godina, oštre diskusije o zaštiti slobode misli i izražavanja, ponovno rekapituliranje debata o verbalnom deliktu i rasplamsavanje mnogih drugih svađa tako karakterističnih za bilo kakvu priču povezanu sa Haškim tribunalom u Srbiji.

Moglo je, ali nije!

Zašto NIJE?! Ako to nije pitanje oko kojeg bi valjalo povesti širu javnu raspravu, ne znam šta jeste.

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Tekst je prvobitno objavljen na interenet stranici Foruma za bezbednost i demokratiju