Iznenađenje, iznenađenje

Bez imalo malicioznosti, već isključivo vođeni novinarskom radoznalošću, ne možemo a da se ne zapitamo – a zašto se zvaničnom Beogradu nije žurilo da donese takvu odluku?

U diplomatskim kuloarima se spekuliše da je  Srbija “nevoljno stavila potpis” i to nakon “snažnog ubeđivanja i pritisaka” koji su “dopirali” do Andrićevog venca ne samo iz Vašingtona, već i iz Berlina.

Konačna odluka naše države nesumnjivo će obradovati i zvanični Brisel, u čije ime je američki dokument “aminovao” visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj, znatno pre nego nego što je to učinila naša zemlja.

Radost Zapada svakako neće deliti Rusija i Kina, koje srpski zvaničnici i dalje percipiraju kao ključne saveznike na Istoku, naročito u kontekstu daljih pregovora oko rasplitanja kosovskog čvora. Na listi Stejt departmenta, očekivano, nisu se našle navedene dve zemlje, što ne iznenađuje (iako su iznenađenja, naravno, uvek moguća, kao što smo istakli na samom početku ove priče), imajući u vidu neskriveno i duboko rusko-kinesko rivalstvo sa SAD.

Ma kakav da je bio motiv Srbije da potpiše dokument Stejt departmenta, i ma kakva da je “računica” Amerike, takvim potezom iskazan je elementarni altruizam, budući da se u tekstu navodi da “građani Avganistana zaslužuju da žive bezbedno, dostojanstveno i sigurno”, te apeluje na sve strane da omoguće miran izlazak iz zemlje onima koji to žele”. Ništa sporno, zar ne?

E, sad, da li će predsednik Vučić uspeti da na delu pokaže Americi, na čije prijateljstvo, kako tvrdi računa, jer “bez toga nam nema napretka” da je spreman da konačno izgradi pravnu državu, mnogo je teže pitanje…