Iznevereni 7. oktobar

Tada razni skribomani, marginalizovani politikanti i analitičari opšte prakse izvlače rezače iz fioka, podrezuju olovke i započinju testamentarne tekstove o poslednjoj srpskoj revoluciji.

Ti kakofonični memoari puni su neukusne pretencioznosti, egoističnog samoisticanja i ribolovačkog preterivanja sopstvene značajnosti u važnim istorijskim događajima koji su prethodili ili se nastavljali na taj nezaboravni, prelomni, istorijski 5. oktobar.

Ubrzo sledi pravi srpski rulet datumima iz čijeg rakursa petooktobarski prevrat ima drugačiju dimenziju.

Izborna pobeda 24. septembra je bila preduslov da se bilo šta u Srbiji promeni. 4. oktobra su se vođe revolucije dogovorile da bezbednosna hobotnica režima preživi narodni bes. 6. oktobar je trebalo da katarzično promeni Srbiju. 12. mart je spustio zavesu na tragičnu srpsku jednočinku u kojoj su se Srbi zaigrali demokratije.

Danas je groteskno videti nekadašnje petooktobarske barjaktaše koji se na Vučićevim televizijama prisećaju kako su jurišali crveno-crnu koaliciju.

Čedo, oženi me na Hepiju, koordinacioni Čović na Prvoj i „ha-ha-ha naseo si“ Lečić na novorođenom TV Kuriru. Tek da se i poslednja iluzija o čistoti i dobrim namerama vezanim za 5. oktobar sahrani u limenom sanduku.

Istorija se zaista ponavlja kao farsa.

Tužno je što istorijske zasluge i istorijske ličnosti dožive istu sudbinu.

Naravno, ako prodaju dušu đavolu.

U Srbiji je odavno sve na prodaju, duša obično ide gratis, ali zar iko sumnja da pomenuti trojac sada ne igra onako kako se svira na Andrićevom vencu?

Da svesno ili nesvesno, ne ukopavaju samo sebe, već na sopstvenoj humci uzdižu dojučerašnje arhineprijatelje?

Na te političke leševe namerno posipaju sljašteće konfete da bi bili isprazni ukrasi na Vučićevoj novogodišnjoj jelci.

Što se datuma tiče, mi smo vraćeni u 4. oktobar. Ne ratujemo sa svetom, ali ratujemo između sebe.

Nema devalvacije dinara zbog vlasti, ali ima hiperinflacije idiota na vlasti. Nema Mirinih tekstova u Dugi, ali tu su Žeksova psihodelična pisma. Nema Arkana u Minimaksoviziji, ali imamo Kristijana u Zadruzi?

Zaboravili smo Tatjanu Lenard na RTS-u, ali eto nam Gordane Uzelac na Pinku?

Previše je sličnosti današnjice i političkog ambijenta iz devedesetih. Milošević je krao izbore, Vučić ih projektuje.

Milošević je političke protivnike ubijao prigušenim mecima, Vučić to radi vrištećim spinovima.

I jedan i drugi ne mogu da sakriju mržnju prema svemu što im se ne potčinjava.

Najopasnije je što obojica koriste kombativni nacionalizam kao proizvod političke demagogije i po potrebi šalju milozvučne pozive na mitomansku svesrpsku sabornost.

Ti pozivi su u njihovoj interpretaciji zov sirene koji narod vodi u maglena bespuća i brodolom.

Previše je sličnosti u metodologiji vladanja, ali će im kraj biti potpuno drugačiji.

Besmisleno je Vučiću pretiti novim petim oktobrom.

Jednako su besmislene i iritirajuće pretnje šestim, jer su to samo neiživljene frustracije onih koji su ili nesvesni svojih iluzornih očekivanja, ili besni na sebe i sve oko sebe pa u nemilosrdnoj osveti traže olakšanje.

Oni bi plevili Srbiju dubokim ralom i u bezumnoj razjarenosti ostavili je bez letine. Ako je peti oktobar bio naš „dan Bastilje“, šesti nije smeo da bude dan giljotine.

Ja odustajem da posle osam godina Vučićeve strahovlade pišem i o petom i o šestom. Ja želim da pišem o sedmom oktobru.

Onom koji nam je svima obećan pre dvadeset godina. Sećate se? Dan kada će Srbija postati dosadna država.

Dan u kojoj će građani Srbije brinuti o izboru predsednika kućnog saveta ili mesne zajednice, a neće ih interesovati uticaj bliskoistočne krize na priliv stranih grinfild investicija na Zapadnom Balkanu.

Dan kada će Srbi zaličiti na Skandinavce.

Obećano nam je da će se uspostaviti poštena, stručna i odgovorna vlast, da će se pokrenuti ekonomski razvoj i poboljšati životni standard, da će se ukinuti privilegije političarima i preispitati njihova imovina.

Na kraju, garantovano je da će se u Srbiji pošteni rad pošteno i platiti.

Takva je Srbija morala biti 7. oktobra. Srbija zasnovana na pravu i pravdi. Srbija koja u epicentar stavlja građanina i njegova prava. Srbija modernih vrednosti, miroljubiva, prosvećena i socijalno odgovorna.

Srbija čistih i okrečenih bolnica, a ne pozlaćenih katakombi. Srbija kompjuterizovanih učionica, a ne kriminalizovanih kladionica. Srbija Dositeja i Vuka, a ne Šarčevića i Rističevića.

Srbija Nadežde Petrović i Milice Srpkinje, a ne Tijane Ajfon i Mimi Oro.

Takvu Srbiju su nam obećali, takvu Srbiju zaslužujemo.

Takva Srbija će Vučića odbaciti kao strano telo.

U takvoj Srbiji svi Vučići, Vulini, Bakareci i Jovanovi bili bi bačeni na marginu ili u političko podzemlje iz kojeg bi izlazili samo da bi se narod povremeno zabavio vašarskim cirkusom i njegovim nakazama.

Nama nisu potrebne reprize prevrata, jer još nismo zacelili rane od prethodnog.

Nama nisu potrebne krcunovske lustracije, jer je Srbija puna neotkrivenih masovnih grobnica. Nama je potrebna normalnost, ljudskost i samo malo pameti.

Kada skupimo hrabrost, ne za juriše, ne za preke sudove, već za ljudovanje, onda će nam svanuti taj famozni, nikad dočekani, dosadni 7. oktobar.

Autor je klinički toksikolog, član Glavnog odbora Demokratske stranke