Izopačene vrednosti ratnih godina

Pored osećaja moralne obaveze da stanem uz hrabru novinarku i javno izrazim punu podršku i divljenje njenom profesionalizmu, želim da ukažem na rodnu i javnu dimenziju ovog eklatantnog primera muškog nasilja nad ženama. Nije slučajno što su pretnje upućene Brankici Stanković, ženi, novinarki koja predstavlja javno lice ekipe profesionalaca, koju čine i muškarci i žene, profesionalci predani svom poslu koji pomeraju granice istraživačkog novinarstva na način koji novinarska praksa u Srbiji doskoro nije poznavala. Sedam muškaraca, privedenih pod optužbom zastrašivanja novinarke dana 8. 12. 2009, među kojima i tri maloletna lica, nisu se ni u jednom trenutku libili da u javnom virtuelnom prostoru koriste najteže forme verbalnog seksualnog nasilja u formi pretnji. Podsetimo se, ti mladi muškarci, odrastali su u ratnim godinama u kojima je silovanje bilo jedan od instrumenata i oružja ratne politike. Sistematska silovanja koja su sprovođena kao deo ratne strategije nad civilnim stanovništvom, posebno nad ženama, devedesetih godina na području bivše Jugoslavije, kao i slična stradanja u drugim etničkim sukobima u svetu, dovela su 2008. godine do formulisanja Rezolucije 1820 Ujedinjenih nacija kojom se masovno silovanje žena u ratu definiše kao ugrožavanje svetskog mira i bezbednosti, i postavlja osnovu za intervencije nadležnih organa međunarodne organizacije sa najširim članstvom država, naime UN. Oni su odrastali u društvu koje je davalo legitimitet nasilju, nekažnjavajući ga, a još manje osuđujući ga. Zapitajmo se da li u toj činjenici leži odgovor na osećaj nekažnjenosti za nasilno ponašanje kojim su ovi mladi nasilnici bili vođeni dok su u javnom prostoru upućivali zlostavljačke, vulgarne, zastrašivačke pretnje i reči mržnje novinarki koja nije činila ništa drugo do poštenog obavljanja svog posla zajedno sa ekipom svojih saradnika. Posledice razgrađivanja sistema, promocije nasilja, stvaranje atmosfere bezvlašća u kome ljudski život nije dovoljno vredan da bi bio zaštićen, očigledno su vidljive i u mirnodopskim, demokratskim i evropski orijentisanim godinama naših života. Svest građena na izopačenim vrednostima ratnih godina manifestuje su u raznim oblicima devijantnog društvenog ponašanja mladih okupljenih oko ekstremističkih grupa spremnih da budu aktivni faktor destabilizacije kad god se pokrene pitanje ljudskih prava, prava na život bez nasilja, prava na izbor, prava na iskazivanje seksualne orijentacije.

S druge strane, ne mogu da ne primetim pozitivni aspekt ovog sumornog dešavanja. Čitavih devedesetih kada je javna dimenzija nasilja bila naša svakodnevica, nismo imali priliku da čitamo i vidimo ovoliki broj javnih reagovanja na zastrašivanje i nasilje. Tu su svakako organizacije civilnog društva koje su nas, na sreću, navikle na svoje prisustvo i aktivno reagovanje u ovakvim situacijama, kao što su Žene u crnom, Beogradski centar za ljudska prava, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Fond za humanitrano pravo, Građanske inicijative, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Inicijativa mladih za ljudska prava i Komitet pravnika za ljudska prava, ali i medijske kuće koje su izrazile svu svoju solidarnost među kojima uređivački kolegijumi lista „Politika“ i agencije Tanjug i dr. Posebno bih istakla da brojne institucije Vlade Republike Srbije nisu zaostale da oštro i javno osude pretnje nasiljem, kao i da spremno reaguju identifikovanjem i privođenjem nasilnika.

Reagovanja je sijaset i to jeste pozitivna novost. Stvara se utisak da je publika zasićena podignutim, ucenjivačkim, agresivnim tonom u domenu javnog, i da je došlo vreme da umerenost stupi na scenu. Glasači poručuju da klevete i cipele nisu više u modi, građanima je teško da povijaju glavu pred zločinima koje je neko počinio ne u njihovo ime i da s tugom i sramom ispraćaju mladića koji je došao u Srbiju iz radosti a skončao prebijen na smrt.

Reagovanja govore da to nije lice Srbije u kome se većina prepoznaje.

Autorka je savetnica za rodna pitanja u projektu „Borba protiv seksualnog i rodno zasnovanog nasilja“