Izvesnost Pirovih pobeda na ukrajinskom ratištu

Rat ipak ima više dimenzija i pojavnih oblika za koje ne znamo koji su primarni. Da li se radi o projekciji i „volji za moć“ jedne globalne sile u odnosu na izazov drugih sila (slučaj tzv. Tukididove zamke); da li o ekonomskoj, ideološkoj, kulturoškoj i civilizacijskoj dimenziji ili o narasloj i pretećoj vojnoj moći velikih sila koja traži globalnu verifikaciju u borbi za teritorije, za ključne tehnološke i prirodne resurse.

Uzmimo prvi moment. Trampova Strategija nacionalne sigurnosti iz 2017. polazi, kako se kaže, od surove realnosti koja „priznaje centralnu ulogu moći u međunarodnoj politici“. U njoj se doslovno kaže: „Naučili smo tešku lekciju da kada Amerika ne vodi svet – maligni akteri (Rusija, Kina) popunjavaju prazninu na štetu SAD.“ Zato su ulozi svake strane u ukrajinskom ratu ogromni gde nijedna strana ne sme da izgubi rat. Rezultati na ovom ratištu će imati ogromne posledice za svaku stranu i za svet u celini.

SAD su do sada bile jedina ekonomska i vojna sila. Međutim, zahvaljujući nizu okolnosti, taj primat SAD u ekonomskom pogledu je ugrozila Kina, a u vojnoj tehnologiji Rusija. To je u SAD dovelo do žestoke konsternacije, jer su one do sada jedine pisale pravila globalnog poretka. Kako to da sada i Rusija i Kina, bez pristanka SAD i suprotno njihovim interesima, počinju da pišu pravila globalnog poretka.

Ta konsternacija SAD je bila vidljiva i na sednici NATO u Madridu 29. 6. 2022, gde su Rusija i Kina označene kao njihova „direktna pretnja“. Suočene sa realnom pretnjom SAD na svaki način, pa i sa ovim „proksi“ ratom, žele da otklone tu pretnju. Bajdenove floskule o navodnoj borbi „između demokratije i autokratije, slobode i represije“ sve se teže prodaju u svetu. „Sukob SAD sa Rusijom i Kinom nije sukob između demokratije i autoritarizma, već borba za globalnog hegemona“ (J. Stiglic).

Rat u Ukrajini ima ekonomsku, ideološku, kulturološku i civilizacijsku dimenziju. To su elementi meke moći putem kojih su zemlje Zapada „osvajale“ i ekonomski iskorišćavale svet. Zapadne zemlje su imale sreću da je industrijska revolucija u 19. i 20. veku na njihovom tlu doživela svoju zrelu fazu, trasirajući put za sledeće faze tehnološkog i društvenog razvoja.

Kroz surovu borbu između rada i kapitala, kroz političke borbe raznih stranaka, kroz evoluciju tih odnosa došlo je do izgradnje ekonomskih i političkih institucija građanskog društva, dakle do podele vlasti, do nove civilizacije i povećanja životnog standarda stanovništva.

Na nesreću, zemlje van Zapada koje su ostale na periferiji industrijske revolucije i civilizacije nisu mogle da savladaju taj hendikep. Taj hendikep povećavaju etničke, religijske, verske i druge razlike u odnosu na Zapad. Zato te zemlje zaostaju u ekonomskom i tehnološkom razvoju i razvoju institucija demokratskog društva. Otuda težnje tih zemalja da se na ovaj ili onaj način povežu ili integrišu sa Zapadom.

To na globalnom nivou narušava interesne sfere velikih sila, što nužno vodi njihovoj konfrontaciji.

Međutim, u zemljama Zapada, pogotovo u SAD, došlo je do urušavanja demokratije zbog niza tehnoloških promena i zbog kvarenja političkih institucija (veliki uticaj interesnih i lobističkih grupa u svim granama vlasti), ali i zbog ogromnih manipulacija sa javnim mnjenjem preko uticaja velikih internet platformi i same države. Ali, ostala je ekonomska moć Zapada koja narodima u manje razvijenim državama kao magnet nudi veće nadnice i iluziju slobode i demokratije, svejedno što SAD koriste „demokratiju i ljudska prava“ kao batinu kojom po volji disciplinuju određene zemlje.

Ukrajina je dobar primer sociološke rascepljenosti. Njen zapadni deo, uz podršku SAD i saveznika i ne pitajući za cenu, hoće da protera i da poništi pravoslavni identitet ruskog življa u istočnom delu, kako bi se priključio Zapadu. Prozapadna vlast Ukrajine hoće „jednu naciju, jedan jezik i jedan narod“. Zato ovde imamo rat do međusobnog istrebljenja. Nešto slično danas imamo i u Crnoj Gori.
Najzad, u pozadini sukoba SAD i Rusije na tlu Ukrajine moraju se uzeti u obzir narasla i preteća vojna moć SAD, NATO, Rusije i Kine, koja podstiče borbu za osvajanje ili kontrolu teritorija u njihovim interesnim sferema, te za postizanje tehnološke nadmoći ili za osiguranje preko potrebnih prirodnih resursa. Ako je Karl fon Klauzevic tvrdio da je „rat nastavak politike drugim sredstvima“, tada je izvesno da tehnička nadmoć jedne sile u oružju takođe utiče na tok globalne politike. Zar bi se Putin lako odlučio na vojnu „intervenciju“ u Ukrajini da ne raspolaže hipersoničnim raketama „cirkon“ i „kinžal“, te strateškim ratnim sistemom „sarmat“?

Tu su i problemi sa nagomilanim stokovima konvencionalnog i nuklearnog oružja. Nesumnjivo je da vojni krugovi u SAD iz raznih razloga (štampanje dolara bez pokrića, sprega vojnih i civilnih vlasti za koje je rat biznis kao i svaki drugi) vrše pritisak da se kreiraju stalna žarišta vojnih sukoba da bi se vojna industrija ratosiljala viškova raznih vrsta vojnog naoružanja i otvorila spirala daljeg naoružavanja i sticanja ogromnih profita u vojnoj industriji.

I ujedno da se Rusija i Kina prinude na trku u naoružanju kako bi se usporio njihov ekonomski razvoj. S druge strane, tu je ideja SAD da se Rusija u ratu u Ukrajini zaglibi i do kraja ekonomski iscrpi i tako prinudi na veću kooperativnost sa SAD i saveznicima.

To bi trebalo da posluži kao pokazna vežba i primer za Kinu ukoliko bi pokušala da na ovaj ili onaj način povrati Tajvan u maticu. Za sada je najtužnije što se ne nazire kraj ovog izrežiranog rata. Niti su u izgledu rešenja koja bi svim stranama u ratu osigurala „časni uzmak“ (J. Habermas) ili makar Pirovu pobedu. Zato nuklearni rat visi u vazduhu.

Začuđuje servilnost EU prema SAD. Činjenica je da su SAD pomogle zapadne zemlje u Evropi kroz Maršalov plan 1947. Postavlja se pitanje da li su EU i Nemačka to morale da plate stalnom servilnošću prema SAD, pogotovo što je većina francuskih lidera posle 1945. želela da se otrgne od uticaja SAD. Nije jasno koliko je tačno ono što kaže H. Kisindžer da bi „podela Atlantika pretvorila Evropu i EU u privezak Evroazije i ostavila je na milost Kini, dok bi SAD bile geopolitičko ostrvo između dva okeana“ (Financial Times, 21. 7. 2018). Rat u Ukrajini apsolutno je mogao biti izbegnut da je EU ostala čvrsta u sprovođenju dva Minska sporazuma, čak i po cenu narušavanja odnosa sa SAD. Alternativa tome je urušavanje ekonomije Nemačke i EU pa čak i rušenje jedinstva same EU.

Deluje pomalo komično kada Ž. Borelj, visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost EU, kaže da je „imperativ tranzicija u Evropu kao silu“. Takođe je žalosno kada kaže: „Suočeni sa invazijom na Ukrajinu počeli smo da prelazimo sa namere na akciju, pokazujući da, kada je isprovocirana, Evropa može da odgovori.“ Umesto da deluje preventivno i da spreči požar i katastrofu, EU čeka da bude isprovocirana i da krene u akciju ali tako da, prateći SAD, dovede u opasnost i samu EU, pa i svet u celini.

Autor je doktor ekonomskih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.