Izvini, Kijanu, za neodgledan Matriks

Toliko za sada o Pajtonovcima. Za čitavu moju generaciju, 5. oktobar 2000. godine je počeo da se dešava još u septembru. To je kao jedan dugačak dan kog se sećate po dobroj neispavanosti.

Najpre sam otišao na jednu žurku gde se ama baš niko nije muvao, svi smo sedeli kao u nekom političkom komitetu i pričali samo o politici, o tome kako ćemo i šta ćemo. Sećam se, neko je preglasno pustio Rundekov „Apokalipso“, a glas je rekao: „LJudi, jeste vi normalni, pa nas će za ovo večeras da hapse!“.

U blizini studentskog doma u Novom Sadu obračuni klanova su se uveliko dešavali te godine, pa su prilazni pločnici bili ocrtani belom kredom koja je pratila oboreno telo muškarca. Mi smo prolazili tuda svakog jutra trudeći se da zaobiđemo tu iscrtanu konturu, valjda nismo želeli da imamo išta sa tim svetom, pa makar on simbolično bio obeležen kredom na poluraspalom trotoaru. Onda je došao prvi septembar, prvi dan škole na koji mnogi nastavnici nisu došli. Tri nedelje nakon toga održani su i predsednički izbori u čije je rezultate malo ko verovao. Po univerzitetu su cele godine deljeni flajeri i bedževi sa natpisom „Gotov je“. Ispred studentske menze je jednog jutra osvanula pobuna sa zahtevom da ručak bude dostojan studenata („Hoćemo pasulj sa kobasicama, a ne samo sa hlebom“).

Mi smo se po gradu skupljali kako bi razmenjivali informacije iz krišom kupljenih novina, onih koje policajci nisu želeli da vide. Zbog toga su nas često zaustavljali na ulici da pitaju šta, kog đavola, imamo da čitamo u njima, i da nam, usput, kažu kako smo ulicu dvaput prešli „na crveno“.

Nekoliko dana kasnije, odbojkaši su osvojili zlato na Olimpijadi, Vanja Grbić je odigrao onaj čudesan potez za sva vremena kada je prvo preskočio reklame da bi vratio loptu u polje, a potom stigao i da izblokira Rusa Jakovljeva. Par dana zatim, odbojkaši su se vratili iz Australije u Beograd. U Beogradu je, međutim, bilo zabranjeno da se olimpijskim šampionima napravi veličanstven doček. Sećam se razočaranog izraza lica Vanje Grbića na beogradskom aerodromu, kada je shvatio da su oko njega samo par novinara i, verovatno, zakamuflirani pripadnici službe bezbednosti koji su imali zadatak da regulišu narodno komešanje.

Tog oktobra 2000. godine po novosadskim đačkim i studentskim domovima mogli ste da nađete sve što vam je trebalo: od ulja i brašna, do polovnih elektronskih uređaja, u zgradi su uspešno svoj biznis razvijali frizeri, prodavci alkohola, pa čak i jedna improvizovana ginekološka „ordinacija“. Polomljeni prozori u čitaonicama često nisu bili revnosno zamenjeni, umesto toga bili su maskirani plastičnom ceradom. Ko je morao tamo da čita tokom zimskih dana, morao je da nabavi dobar šal.

Mi smo te dane i početak oktobra proveli motajući se oko Filozofskog, slušajući dobru protestnu svirku, osećajući da će nešto uskoro da se desi. Znali smo da to što želimo da otvorimo, mora da se otvori tu i sada. Do Praga ili Rima nije se moglo, trebalo je čekati vize. Jednostavno, ceo život je tih nedelja bio jedna zategnuta praćka, praćka unutar balona. Pred nama su se otvorili umiljati oktobarski dani, bilo je to lepo vreme da se izađe na ulicu.

Petog oktobra smo otišli svi iz kraja, Marta je pomešala dve različite patike (zli jezici kažu da se odala sujeverju), a sećam se da je još neko iz ekipe imao problem modne vrste (ženski kaiš na muškim pantalonama). Nismo imali nikakvo oruđe sa sobom, osim ako se u to ne računa 5m kabla koji sam dan ranije kupio kako bih svoju sobu povezao sa čudesnim svetom zvanim internet mreža.

Vlast je tog 5. oktobra naredila da se pusti filmski maraton sa svim najboljim holivudskim filmovima snimljenim tih godina (mnogi od njih nelegalno dobijeni), ali malo ko je ostao da gleda Matriks. Izvini, Kijanu, moralo se!

Šestog oktobra svi smo se opet skupili da vidimo kako to sada izgleda Dnevnik RTS-a. LJudi su se uključivali u programe sa svojih fiksnih telefona, zahvaljujući na prilici što i njihov glas može da se čuje. B92 je puštao neku top-listu na kojoj je dominirao Darkwood Dub.

„Znači, ovako izgleda demokratija“, pomislio sam, „bar njen prvi dan“.

P. S. Na zgradi radio-televizije u Novom Sadu stajao je jedan od najiskrenijih grafita:

„Svi su korumpirani, ne daj se, reaguj, sirotinjo!“ Mislim da je uspeo da dugo odoleva godinama i snegovima, dok ga nisu, konačno, prekrečili.

Autor je astrofizičar i pisac koji trenutno živi u Francuskoj