Izvinite što vas pritiskamo

 No tada je HNB bila sama protiv ostatka svijeta. Mislili smo tužiti Štrojbera EU komisiji zbog njegovih pritisaka i izjava koje je davao njemačkim medijima. Srećom … predsjednik uprave Bajeriše landes bank došao je u Hrvatsku. Nakon njegova posjeta ta je banka pristala ispričati se štedišama Riječke banke, promijeniti poslovanje Hipo banke Hrvatska i dati dvostruko više novca od zakonskog minimuma u dokapitalizaciju Hipo banke Hrvatska“. I tako je, da ne bude zabune, u Hrvatskoj svojevremeno kompromitovana Bajeriše landes bank kupila i Hipo Hrvatska, takođe (tada) na lošem glasu. Sad je sve svoje Hipo, po ceni od jednog evra, vratila starom vlasniku austrijskoj državi. A neki dan se, povodom ponovljene afere sa Hipo Austrija, o tome, kako je citirano u hrvatskim novinama raspričao, inače vrlo popularni hrvatski guverner Željko Rohatinski, kod nas poznat po tome što je na mesto guvernera došao za vlasti jedne političke opcije (SDP), a drugoj političkoj opciji (HDZ) nije na pamet palo da ga menja.

Dakle, čovek koga je domaća politička krčma navodno poštedela. Ali, vidimo da nije. A naročito nije strana politička krčma. To se slutilo, ali drugačije je kad ovako čuješ svojim ušima. Rohatinski iz ove iskrenosti nije profitirao. Sledeće lice iz ove skaske je Bajeriše landes bank koja je kupila, pa potom upropastila Riječku banku, a onda pobegla glavom bez obzira od svoje brljotine i štediša. Posle se vratila da kupi i hrvatsku kćerku austrijske Hipo Alpe Adrija banke, inače višestruko veću od majke i debelo opterećenu materinskim manirom privilegovanog poslovanja sa političarima. Ovoj se trgovini Rohatinski, naravno, usprotivio, pa su ga podsetili koliko su Nemci zadužili Hrvatsku. Pa su ga malo pritisli. Pa su mu se onda mnogo izvinili… i šta ćeš više. Rohatinski inače ne priča mnogo. Ali trebalo bi još manje. Iako smo i bez njega ukapirali: velikima politika služi da podrže svoju ekonomiju, malima ekonomija služi da spasu neku svoju malu politiku. Što bezizglednija politika, to veći ekonomski ustupak. Pa sad ti vidi. Ja, inače, skupljam ovakve slučajeve. Ima ih obnarodovanih koliko hoćeš. A tek onih ispod stola. Ne pitaj.

PROPORCIJA PRITISKA: Austrijanci su (pomešano sa Nemcima) najveći strani investitori i u Srbiji. Za razliku od anglosaksonskih zemalja i njihovih imitatora, nemačka ekonomija nije svoj brutodomaći proizvod prepustila na milost i nemilost sektoru usluga. To je važno za priču koja sledi. Naime, kad građanin u Srbiji želi da podigne kredit, banka s pravom od njega traži, recimo, 20 odsto učešća. Kredit je u stvari tuđa štednja, a učešće tvoja. Moraš i kao mali primalac tuđe akumulacije da pokažeš da si kadar i za svoju. Kad Srbija uzima kredit za izgradnju puta od međunarodnih finansijskih institucija, mora da obezbedi bar 5 odsto vrednosti investicije sama. Pa se ja sad pitam, postoji li neki nivo neophodne vlastite akumulacije na nivou države od koga zavisi njena asorpciona moć za strane investicije. Ili, samo uzimaš, onoliko koliko god ko hoće da ponudi. Ne vodeći računa da je stranom investitori u interesu pre svega profit, a tebi i razvoj. I uvek ti malo. Pa ti se onda desi kao nama. Od oko 13 milijardi dolara stranih direktnih investicija koje su u Srbiju stigle od 2000. do 2008. godine, trećina je otišla u bankarstvo, nekretnine, trgovinu i osiguranje. Da to nije bilo u interesu Srbije dokazuje poremećena struktura našeg bruto domaćeg proizvoda u kome je industrija uzmakla pred uslugama, toliko daleko da je sada noćna mora da se vrati na pravi put. Inače, od ukupnih stranih investicija u Srbiju 10 odsto su stigle iz Slovenije, Hrvatske i Crne Gore. Mala Crna Gora investirala je u Srbiju koliko sedam-osam puta veća Hrvatska. Hrvatski investitori su nedavno imali i nekih neprilika: Peveca je dokusurila srbijanska investicija, a ni komprozitor Tonči Huljić nije bolje prošao sa svojom investicijom u Srbiju. Moj privatni komentator glasi:“ Vidiš kako ima pravde. Oni našima ne daju tamo, a mi njih pustimo ovamo, pa onda – za vrat“.