Izvori uspeha Siniše Malog

Na granici paradoksa i istorijske nužnosti, konačni udarac beogradskom gradonačelniku i skandal-majstoru za korupcionaške afere zadaje bivša supruga – iskočivši iz svoje rodne uloge ukrasa za muža biznismena.

Latimo li se biblijskih antologija ostaće samo nejasno da li je se bolje paralele mogu povući sa pričom o Juditi i Holomarku ili onom o Davidu i Golijatu.

A bude li Mali smenjen – što više i ne izgleda toliko verovatno nakon kvaziskandala na predsedničkom nivou – ostaće upamćen po „incidentu“ u Savamali; suludom Beogradu na vodi; surovoj disciplinaciji svakodnevnog urbanog života; militarizaciji komunalne policije i ostalim policy-ima sa spiska koraka za teraformiranja grada prema potrebama oplodnje kapitala i njegovih vlasnika.

Ali samo trunka leve perspektive osvetljava dubinski problem koji ostaje nevidljiv posmatramo li stvar isključivo kao još jednu korupcionačku aferu: iako izgleda da je Siniša Mali razotkriven, mehanizam kojim je on upravljao ostaje nevidljiv – jer pogledan iz drugog ugla do grla kompromitovani Mali je sposobni tehnokrata i stručnjak za konstruisanje grada prilagođenog kapitalu i njegovim vlasnicima. To naravno ilustruje i njegova poslovna biografija: uvek savetnik u nekakvim konsultantskim kućama, u bankama – i gotovo uvek zadužen za neke oblike privatizacije preduzeća; sasvim očekivano i pomoćnik ministra za privatizaciju, direktor Centra za tendersku privatizaciju, a na kraju i gradonačelnik kojeg će se najviše pamtiti po beskrajnom nizu korpucijskih afera i za čijeg je mandata rasprodat (ili poklonjen?) veliki komad gradske imovine.

I, upravo je njegova prva medijski ispraćena afera – ona sa doktoratom – na izvestan način skicirala i sve ostale. Jer iako je podrobno analizirana struktura brojnih navodnih prepisivačina u dva sporna rada koja je Mali potpisao, nekako je marginalizovana ostala i činjenica da je i tema oba rada bila – privatizacija.

I zaista: ne bi trebalo da vas čudi činjenica da se isti lik koji se ogrebao o devaluaciju i komercijalizaciju zajedničke imovine pojavio i u ulozi onog ko se ogrebao o suštinsku i temeljnu komercijalizaciju i deevaluaciju znanja i akademskih titula. Jer njegova je tema na granici kvazinauke: „Value Creation through Restructuring and Privatization – Experience of Serbia.“ Sa druge strane, njegov članak, objavljen u časopisu „Organizacija i menadžment“, po mišljenjima mnogih, „poprilično podseća“ na doktorat indikativno sličnog naslova: „Corporate Value Creation, Governance and Privatisation: Restructuring and Managing Enterprises in Transition – The Case of Eritrea“ Stifanosa Hajlemariama.

Ovlaš pogled na samu temu ukazuje da je centralna tema svih ovih radova je ona navodna magijska moć privatizacije – stvaranje vrednosti putem privatizacije – kvazi nauka, savremeni ekvivalent alhemije sa zadatkom legitimacije kompleksnog političko-ekonomskog rata protiv javne i zajedničke imovine.

No, Mali bi odista bio mali kada ne bi ostao dosledan svojoj akademskoj ekspertizi pa smo ga od početka karijere gledali tek kao polivalentnog privatizacionog mađioničara. Jer najefikasnija komponenta tog rata, ona koja imovinu upropasti i devaluira pre prodaje, je upravo partokratsko i korupcijom prožeto upravljanje (Governance) zajedničkom imovinom. I dok takvo „upravljanje“ Siniša Mali obavlja kao gradonačelnik, pribavljanje vrednosti kroz privatizaciju (Value Creation through Privatization) obavlja kao sopstveni avatar – privatizacioni ekspert.

I eto ga nacrt savremenog tehnokrate: stručnjak za izvlačenje vrednosti rasprodajom, mag pravnih kerefeka za izbegavanje krivične odgovornosti, višestruka ličnost sa tendencijom prepisivanja nagrabljene imovine članovima porodice. A tek usput on je ispunio i bonus zadatak svakog vrhunskog tehnokrate: ispraznivši sopstvenu ličnost bilo kakve ideološke pozicije omogućio je sebi da postane i tržišno valorizovana politička krmača i politički cenjeni privatizacioni omnivor. I upravo odatle dolaze i njegov politički i poslovni uspeh: kao privatizacioni svaštojed Mali je postao i politički tražena roba, dokazujući još jednom da je upravo politika – nasuprot snovima libertarijanaca – prvi i poslednji mehanizam privatizacije i rekonstrukcije kapitalističkih odnosa; da je država glavni poticač i mehanizam sopstvenog ukidanja zarad privatnih interesa; i, na kraju, da je omražena figura korumpiranog političara, zapravo obožavana figura preduzetnika.

No, ne bih se previše brinuo za Sinišu Malog – ipak on pripada onoj vrsti koja se vešto uvek nađe tamo gde se valja neki veliki novac. Ipak je to samo kapitalizam a Mali se u njemu odlično snalazi.

Autor je antropolog i kolumnista portala masina.rs