Ja, Bosanac

Da li će se opet ponoviti krv i zlo pobediti.

Na velikim belim drvenim vratima koja je poplava iskidala sa neke garaže ili prodavnice, sedela su tri čoveka. Tri najbolja druga.

Nosila ih bujica.

– Ova vrata, sam Bog nam je poslao.

– Jest vala. Fala Alahu.

– Hvaljen Isus i Marija.

– Moramo se držat čvrsto jedan za drugog, možemo naić na neki vir il udarit unešto, pa ćemo svi u vodu.

– Možemo vezat naše kajše jedan za drugi i tako se opasat njima?

– Tako možemo skliznut u vodu i podaviti se sva trojica. Bolje da se držimo jedan za drugog. Za ruku il nogu il za kajše?

– To ti je dobro. Tako ako padne neko u vodu, ostali ga mogu izvuć.

Opet tišina. Duga. Nailazi veliki talas.

– Joj, vidi kolki val ide nama!

– Sve će nas poplavit.

– Držmo se čvrsto.

Nalete veliki talas i samo što nije prevrnuo vrata. Jedan je pao u vodu i uspeo da se uhvati za šarku na vratima.

– Upomoć! Pomagajte!

– Ti se ufati jednom rukom za kvaku, a drugom drži mene.

Pruža ruku ovom u vodi i lagano sa velikim naporom ga izvlači. Sada su opet zajedno. Otvaraju svoje zavežljaje. Jedan mu daje gaće i čakšire, a drugi vunene čarape, košulju i gunj. Skidaju ga i trljaju. Oblači suvo i toplo.

– Ćuj.

– Šta?

– Neko kuca.

– Đe kuca?

– Na vrata.

– Na koja vrata.

– Pa, na ova na kojima sjedimo.

– A, što ne zvoni?

Pored tišine čuje se i lupanje u vrata.

– Ko to može biti sad u ovo nevrijeme?

– Pogledaj kroz špijunku.

– Ne puštaj nikog.

Čuje se udaranje u vrata.

– Ko je?

– Nema nikog! Dođite drugi put.

– E, jeste ludi, nema vas u cijeloj Bosni. To udara neka ribetina repom. Možda som ko što ste vas dvojica?

Jedan zavija duvan. Pali i uvlači duboko u sebe. Pruža drugom, ovaj trećem.

– Dobro pa nam žene i djeca odoše odma na početku.

– I odoše skupa. Nek čuvaju jedni druge.

– Ma more tu bit i više od toga.

– Od ćega?

– Od čuvanja. Vidiš kako nam se djeca gledaju.

– Ko se bolan gleda i s kim?

– A, šta znam. Svi se gledaju, nako, nekako.

– Bilo bi dobro da se orodimo.

– Fakat.

– Malo veselja nikom nebi štetilo.

– Ih.

– Samo plakanje i kukanje.

– Vazda.

– Pa da budemo dede i unučad da čuvamo.

– Ja.

– Al bi se naćeifili, naigrali i napjevali, a bogami i napili.

– To nam nikad nije bilo teško.

Na ivicu vrata sleti ptica.

– E, da smo mi sad ptice, pa da možemo odletit…

– A, đe bi ti odletio?

– A, neđe… Daleko.

Ma, šta ono pliva prema nama?

– Zvjer neka! Neman.

– Kaka zvjer? To je cuko!

– Otkud cuko?

Cuko poslednjom snagom dopliva do njih. Hvataju ga sva trojica i stavljaju između sebe.

– Dođi cuko, ne boj se. Vidi ga sav se trese.

– Uvij ga u ćebe i istrljaj dobro.

– Joj, kako mu srce kuca brzo.

– Daj mu komad kruha, mora da je gladan.

– Ako mu dam, nećemo mi imat ništa. To nam zadnji komad.

– Ma podaj mu taj hljeb… Snaći ćemo se mi.

Pružaju mu komad hleba. Cuko ga proguta u jednom zalogaju.

– Kako li se zove?

– Pitaj ga.

– Možemo mu mi dati ime.

– A, možda ga već ima?

– Ima sigurno.

– Nek se zove…

– Kako?

– Prićekaj malo, vidiš da razmišljam.

– Samo nemoj zaspat. Ti uvijek kad razmišljaš zaspeš.

– Vidiš ga kako je žgoljav i smršo. Samo kost i koža. Možemo ga zvati… Mršo?

– Meni ljepo ime.

– I meni. Odgovara mu.

– E, od sad si Mršo, dok te ne nađe gazda. Ako njega nađu?

Sevnu munja i udari grom blizu njih.

– Pratil neko, kako nam gura Pofalićki ove sezone?

– Nisam upratio.

– Nekad, ko momci, nismo propuštali nijednu utakmicu.

– A, imali su nekad tim, ih.

– Eeeeee…

– Vazda su ga imali.

– Igrali protiv Želje, Sarajeva, aaaa, mož bit i Veleža?

– Sjetio sam se!

– Ćega?

– Kad sve ovo prođe i kad se vratimo kući, otvorićemo dvoje malih vrata između naših dvorišta. Dole, pri dnu, đe je onaj velki brijest, što daje divnu ladovinu. Tu ćemo stavit sto i tri stolice, možemo izvest i struju i stavit sijalicu i sjedeti do kasno u noć.

– Ne moramo ić na glavnu kapiju.

– Možemo igrat tablaneta. Koliko dugo nismo igrali?

– Ih…

– Eeeee…

– Možemo ići skupa, kao nekad na pecanje.

– Nemoj spominjat vodu, Alaha ti.

– Zaboravim se.

Iza jedne okuke, viri granje iz nabujale reke. Njih trojica sa Mršom uhvatili se za jednu povijenu granu i ne puštaju ni nju ni sebe. Vrata se zakačila malo niže, za neki žbunj i kao da ih čekaju da krenu dalje. Uhvatili se između sebe i Mršu ne ispuštaju. On od toplote zaspao i zahrkao. Drže jedan drugog za vrat, ruku, noge, glavu, ko je gde stigao. Isprepletali se.

– Ovako, kad smo skupa, niko nam ništa ne može. Tako smo se krili u onim skloništima što smo pravili ispod podruma.

– Jes vala. Uđe u selo vojska što ocrni i obruka moj narod, a vi svi kod mene u sklonište.

– Odu oni, a uđu ovi drugi, a vi svi kod mene.

– Dođu treći, a mi samo pređemo kod mene.

– Pa, poslje neko kaže da se mi Bosanci ne meremo pofalit pameću. A, ovamo ni Bizmark ne bi smislio kako da se spasi, ko što smo mi smislili.

– Baš bogati.

– A, bio je taj prokleti rat…

Ovi ga hvataju za vrat.

– Šuti, budalo.

– Zakleli smo se u đecu da nikad prozborit tu rječ nećemo do smrti naše. A, ti našo sad…

– Nemojte se ljutit. Zaboravim se.

– Šta smo sve prevrnuli preko glave?

– Samo da se sad ne prevrnemo.

– Šuti bolan. Pomjeri se s mjesta.

– A, đe ću se pomjerit? Upašću u vodu.

Počinje da puca grana za koju se drže.

– Ovo samo što ne pukne.

– Treba doprijet do vrata.

– Brojaću do tri. Na tri uzmite zraka, svi se puštamo i voda će nas nabacit na vrata.

– A, odakle ću uzet zraka?

– Probaj iz sebe, iz pluća, ako ih još imaš od tolkog duhana?

– A, odakle ćeš brojat do tri?

– Pa, od jedan valjda, budaletine, da ste budaletine. Idemo, jedan, dva i tri.

Uzimaju vazduh i puštaju se sva trojica. Voda ih baca na vrata, koja se otkače od žbunja i ponovo ih ponese bujica. Polako im klimaju glave. Naslanjaju se jedan na drugog i na kraju padnu u san.

Mršo zalaje. Trgnu se. Jedan ustao i pokazuje rukom napred. Urla.

– Eno, ljudiiiiiiiii !

– Jes vala. I ljudi i čamci. Uraaaaa! Spašeni smo.

– Đe? Đe su ljudi i čamci?

– Sto metara ispred nas.

– Ne vidim ništa. Neđe mi padoše očale. Niste ih vidjeli?

– More bit da si ih ostavio na stolu, kad smo bježali od kuće?

– More bit.

– Možemo se vratit po njih ako hoćeš?

Opet su se svi nasmejali i Mršo je počeo da laje i maše repom…

Autor je dramski umetnik