Ja i Srpska književna zadruga

Vrhunac u izdavaštvu dosegla je objavljivanjem Istorije Srpskog naroda u šest knjiga, odnosno deset tomova.

Prepoznatljiva je po plavom kolu koje uspešno izlazi od osnivanja do danas.

U jednu od najvećih kriza zapala je krajem prošlog i početkom ovog veka, izazvanom unutrašnjim nesporazumima i sukobima.

Autor ovih redova oglasio se tada jednim novinskim tekstom o nestanku (krađi) čitavog jednog izdanja Istorije srpskog naroda, što se u ono vreme procenjivalo na 300.000 maraka.

Navikla da živi od državne i narodne pomoći (ubrajajući i naše sunarodnike u inostranstvu), a ne kao i drugi privatni izdavači, isključivo od svog rada i truda.

Ogrezla u neredu i potkradanju, SKZ je zapala u dugove i bila pred bankrotstvom, pa je spasenje potražila od države, po ko zna koji put.

Tadašnji njen upravnik, Slavenko Terzić, obratio se za pomoć vladi Vojislava Koštunice, koja je Zadruzi dodelila 8.000.000 dinara.

Dobijeni novac nije bio dovoljan da pokrije učinjene dugove. Zatražena su i dodatna novčana sredstva, ali vlada nije bila sklona da im dva puta izlazi u susret, budući da Zadruga nije bila jedina kulturna ustanova koja joj se obraćala za pomoć.

Tada me je pozvao predsednik vlade i zamolio da organizujem donatorsko veče, na kojem bismo prikupili još novca i pomogli SKZ. Vojislav Koštunica prihvatio je da bude jedan od donatora, kao i pokojni patrijarh Pavle.

Donatorsko veče, na koje sam pozvao ugledne ličnosti, privrednike i ustanove održano je u Skupštini grada Beograda.

Patrijarh Pavle i Koštunica su dali svoj lični prilog, kao i ja i mnogi pojedinci i ustanove, među njima i Zavod za udžbenike, čiji sam direktor bio.

Sakupili smo oko 5.000.000 dinara i uplatili Zadruzi. Sa ovih 13.000.000 dinara SKZ je spašena od gašenja.

Kasnije sam čuo da su u Zadruzi bili nezadovoljni – očekivali su veću pomoć!

Tada sam učinio još jednu uslugu SKZ.

U pregovorima s tadašnjim upravnikom Slobodanom Rakitićem, zakupio sam u ime Zavod za udžbenike malu Zadruginu knjižaru po ceni koja je bila veoma povoljna za Zadrugu.

Sve ovo sam činio, kao i vlada Srbije, patrijarh Pavle i predsednik vlade Koštunica iz poštovanja prema ovoj našoj vekovnoj kulturnoj ustanovi.

Bio sam vezan za Zadrugu i time što mi je objavila tri knjige (Moje uspomene Alimpija Vasiljevića, 1990; Tumačenja Srpske revolucije u istoriografiji 19. i 20. veka, 1992. i Srpska državnost 19. veka, 2008), što sam bio član redakcije „Istorija“ i urednik biblioteke „Memoari“ u kojima su objavljivana istoriografska dela.

Kao jedan od njenih autora ponudio sam joj pre nekoliko meseci jedan svoj rukopis i posle dužeg čekanja stigao mi je odgovor od direktora Zadruge Duška Babića i glavnog urednika Dragana Lakićevića da se moj rukopis odbija, bez objašnjenja, s ciničnim uputstvom da ću „lako naći dobrog izdavača“.

Čovek ne može a da se ne upita – da li je SKZ postala loš izdavač, pa mi preporučuju boljeg izdavača i time potcenjuju, ne mene, već sebe.

Tome dodajem i činjenicu da se u odgovoru Babića i Lakićevića, Zadruginih vodećih ljudi, navodi pogrešan naslov mog ponuđenog rukopisa, pa se stiče utisak o neprofesionalnom odnosu prema jednom od bivših autora i dobrotvora, najblaže rečeno.

Svaki izdavač ima pravo da ne prihvati neki rukopis koji nije u skladu sa izdavačkom politikom kuće, ili iz nekih drugih razloga ne zaslužuje da bude štampan, ali odbiti rukopis, bilo koga i bilo čiji, bez bilo kakvog obrazloženja, posebno od jedne ustanove kakva je bila SKZ, sasvim je nekorektno.

Šta na kraju reći o dvojici (ne)odgovornih ljudi ove, nekad veoma ugledne i uvažene ustanove, simbola izdavaštva kod Srba: dobro su prošli kako su radili i kako rade.

Autor je profesor univerziteta