Ja nikada nisam na tenku išao u Rovinj

Nekada smo do Zagreba putovali deset sati, sa stajanjima. Danas, u poluletećem položaju automobila, može se stići i za tri sata. Gde su nestali tih sedam sati? U lepoti, u uživanju, u želji da sve ne prođe tako brzo.

Opraštali smo se sa komšijama, grlili se, ljubili, pomagali nam da spakujemo stvari na gepek našeg fiće, mlađi trčali jedno vreme pored automobila i onda bi se sve to izgubilo i ponovo će se pojaviti, kad se budemo vraćali iz Rovinja, u koji smo išli skoro petnaest godina, dok se nisu pojavila neka lipanjska gibanja i kad smo skrenuli ka Crnoj Gori. Kada je lipanj prestao da se giba, vraćali smo se Jadranu i moru, najlepšem na svetu.

Naš fića je tutnjao, brujao, raspadao se, pri neverovatnoj brzini od osamdeset kilometara na sat. Otac je imao tamne naočare, šal i rukavice, kao nekadašnji vozaći trkačkih automobila.

Majka je molila da smanji brzinu, jer ćemo se raspasti, a ja sam urlao i tražio da nagazi do daske i da pretekne sve ispred nas, mada nigde nikoga nije bilo. Svakih sat vremena, prošao bi jedan, do dva automobila i autobus.

Prvo stajanje – Šid. Stoti kilometar od Beograda. Ja bih pojeo tri ćevapa, a otac i majka redak pasulj sa rebarcima, koji je bio specijalitet u tom restoranu. Da je bio kvalitetan, imao sam priliku da osetim i sam se uverim, posle samo nekoliko kilometara i malog truskanja.

Nešto kasnije, podignut je restoran Spačva, u kome se uvek jeo odličan teleći perkelt.

Sledeća pauza bila je na pola puta, na stajalištu Marsonija, Slavonski Brod. Tu smo točili benzin i proveravali nivo ulja, pritisak u gumama, brisali prozore i šoferšajbnu.

Na dvesta pedesetom kilometru bio je mlečni restoran u kome je bila sjajna bela kafa i kifla koja je išla uz nju.

Novska. Sto kilometara do Zagreba. Divna benzinska pumpa sa restoranom. Tu smo punili termos hladnom vodom. Ja sam pio sok, a majka i otac crnu kafu i zapalili po cigaretu.

Popodne, umorni, više se i ne čujemo od buke motora, stajemo ispred hotela „Dubrovnik“. Večeramo i odlazimo na spavanje.

Ležim u udobnom krevetu i lagano zaspivam. Otac i majka tiho pričaju pored prozora. U sobi, na zidu, igraju se svetleće reklame, čuje se žamor ljudi i zvonjava tramvaja koji prolaze Ilicom. Sve to me je činilo spokojnim i sigurnim.

Sutradan, nastavljamo put ka moru i Rovinju, ali sam molio oca i majku da pođemo u podne, kada se sa Gornjeg grada čuje pucanj topa, svakog dana u podne. Pucaće mnogo kasnije, oni pravi topovi, koji ubijaju i razaraju.

Na povratku kući, nekad bi nas uhvatio mrak, u Spačvanskim šumama. Ogroman, predivan jelen, pretrčao bi nam put i nestao u mraku. Često sam se osvrtao i gledao kroz zadnji prozor, čekajući da naiđe autobus, sličan onom iz čarobnog filma „H-8“ i da čujem Gabi i pesmu „Sretan put“.

I ti dani i večeri u Pulskoj areni, gde sam kao dete gledao naše najbolje filmove i noću se vraćao u Rovinj i kada su na plažu dolazili glumci iz tih filmova i Marijan Lovrić, koji me je naučio da plivam… Uđu kao muzika stara, negde duboko u nas i tu uvek ostanu.

Svakom pesmom Ujevića i Cesarića i muzikom Arsena i Gabi, Drago Diklića, Hrvatska mi je postajala sve bliža. I kada sam kao klinac trčao pored mase, koja je na ramenima nosila velikog rukometaša Žagmeštara, posle pobede nad Praškom Duklom, u hali Beogradskog sajma i kada je rekao, da ovakvo navijanje za Medvešćak, ne bi bilo ni u Zagrebu.

Bilo je to za mene vreme, kad smo bili jedno.

Kasnije ću sa mojom Smiljkom i mojim kćerkama Milenom i Jovanom, prolaziti prvi put, posle krvavih sukoba. Neće biti više ničega. Sve spaljeno, srušeno, sravnjeno sa zemljom. Gledam ispred sebe. Ne skrećem pogled. Suze idu kap po kap. Stavljam naočare za sunce, koje inače nikad ne nosim. Sramota me od dece. I Smiljka ima naočare. Ćutimo. Put sa dve trake. Kao da svako ima svoju. Nekad smo svi išli jednom i bilo je lepo i nije nam bilo tesno. Kad vidimo da neki fića ide ka nama, svetleli smo mu farovima i svirali na sirenu i on je odgovarao. Ponekad bi stali i pozdravljali se.

Šteta je što ni gospođa Kolinda, ni gospodin Vučić, nemaju te uspomene. Nemaju ništa što ih spaja iz detinjstva i mladosti, a tada nastaju osećanja i sećanja, koja ostaju do kraja života.

Mog dedu po majci, Božidara Mijatovića, koji je imao kafanu u Osijeku, 1924. godine, ubio je Hrvat, ali niko u porodici nije mrzeo Hrvate. Osuđivali smo samo ubicu. Majka oca ne pamti, imala je samo nekoliko meseci, kad je ubijen. Živela je sa svojom bakom Marijom Veg, Mađaricom, u maloj, trošnoj kući, na periferiji Đakova. Baka je umrla u Osječkoj bolnici, od zapletaja creva. Dve nedelje je majka bila sama. Noću su joj skakali po krovu i vikali: Izlazi van, da te ubijemo, kurvo mađarska. Preko dana ih nije bilo. Porodica Ungar, Hrvati, koji su živeli preko puta, jednog jutra su je sakrili u seno na kolima i odvezli do železničke stanice Strizivojna-Vrpolje, gde ju je čekala majka i odvela za Beograd. Pričala mi je, da je odlazila u Đakovački samostan i da bi tamo dobijala hranu, koju je nosila kući i delila sa bakom. Bili su sirotinja i to ih je spasavalo da ne umru od gladi.

Kakva su se mogla formirati u detinjstvu moja osećanja prema Hrvatima? Borilo se zlo sa dobrim i gledao sam da uvek pobedi ono što je dobro. Otuda potiče i moje poštovanje i ljubav, prema svim dobrim ljudima, svih vera na svetu. Iz stradanja moje majke.

Ja nisam nikada išao na tenku u Zagreb i Rovinj. Koji je iole normalan Srbin, bacao cveće na tenkove i aplaudirao, kada su krenuli da ubijaju i ruše Vukovar ili da bombarduju Banske dvore i zločin koji je ravan najmonstruoznijim razaranjima u istoriji, kada su se topovske cevi okrenule ka Dubrovniku i počele da ga ruše.

Koliko smo zla činili jedni drugima, a tako malo dobrog, bile bi nam potrebne godine, samo za izgovaranje reči Izvinjenje. Upotrebimo godine koje su pred nama, u nešto mnogo korisnije.

Kao što se ne može bez vode, hleba, soli i zraka, tako ne možemo živeti dalje, jedni bez drugih. Radi srpske i hrvatske dece danas i one koja će se roditi, da mogu da rastu sa sećanjima i osećanjima, sa kojima sam rastao ja i moja generacija, bez tereta prošlosti i bez žiga da potiču iz naroda koji su činili zločine jedni prema drugima, bilo bi jedino moguće, da Hrvatska predsednica, gospođa Kolinda Grabar Kitarović, pruži izvinjenje za zločine u Jasenovcu, a da predsednik Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, izgovori izvinjenje, za zločine, počinjene sa naše strane, prema Hrvatskoj i prema svom narodu u Dalmaciji, Lici, Baniji i Kordunu, kada je proterano blizu 270.000 Srba, mnoge kuće opljačkane, spaljene ili porušene.

Do tada su, stotinama godina, na tim prostorima živeli Srbi sa svojim susedima Hrvatima i živeli bi i dalje zajedno, da Milošević i njegov zločinački režim, nije krenuo u osvajanje tuđe zemlje i stvaranja Velike Srbije, sa svim Srbima, u jednoj državi. Bezumno, sa posledicama koje će se još dugo osećati.

Milošević je govorio da Srbija nije u ratu. Poginulo je mnogo srpskih civila i vojnika JNA. Još više je poginulo ljudi na hrvatskoj strani. Nijedan hrvatski vojnik nije ušao na teritoriju Srbije.

Aleksandar Vučić je predsednik Republike Srbije i kada je stupio na tu dužnost, prihvatio je sve zasluge i obaveze, sve dugove i potražnje, svu čast i nečast, sve zločine Srba i one učinjene nad njima. Sve ono što mu je, hteo ne hteo, Srbija donela u miraz.

Izrekli ste, Vučiću, u prošlosti, neke vaše misli i ideje, kojih se danas, sigurno morate postideti. Vi danas imate poverenje i veru, bezmalo pola Srbije. Velika počast i još veća odgovornost, koja nosi sa sobom i opterećenje. Mnogi će podržati i ono, što ne odobravaju i nikada to ne bi učinili, ali ako dođe od vas, onda malo zastanu, razmisle, koliko im to intelekt dopušta i vi ih pridobijate.

Da je ubica oca moje majke, mog dede, pružio izvinjenje i tražio oproštaj, poznavajući majku pedeset i osam godina, ne znam da li bi prihvatila… možda? Ali, bi joj sigurno bilo, bar malo lakše.

Bilo bi dobro da Aleksandar Vučić, kao čovek i kao predsednik Srbije, u odnosima sa prvim susedom Hrvatskom, kao što pesma neumrlog Olivera kaže: Vrata otvori, za neka nova svitanja…

Autor je dramski umetnik