Jača ovlašćenja, veća odgovornost

Posle rešenja ovdašnjeg Ustavnog suda o odbacivanju svih inicijativa za ispitivanje ustavnosti „rezervnog“/neskupštinskog proglašenja vanrednog stanja u Srbiji, možda je korisno prikazati istovrsnu francusku ustavnu regulativu.

„Kada institucije Republike, nezavisnost zemlje, integritet njene teritorije ili izvršenje međunarodnih obaveza budu ugroženi na težak i neposredan način, a redovno funkcionisanje ustavnih vlasti bude prekinuto, predsednik Republike posle službenog konsultovanja s prvim ministrom, predsednicima domova, kao i Ustavnim savetom, preduzima mere koje ovakve okolnosti iziskuju“ (član 16 stav 1).

Dakle, Ustav Francuske postavlja tri kumulativna uslova za proglašenje vanrednog stanja kako bi predsednik Republike stavio u pogon sopstvene krupne specijalne prerogative – pošto se prethodno obrati građanima, obaveštavajući ih o nastaloj velikoj nedaći i o onome šta će povodom nje učiniti (stav 2).

Prvi uslov se tiče napadnog objekta, kao i kvalifikovanja siline opasnosti koja se nad Francuskom nadnela.

Drugi se odnosi na uzročno-posledičnu vezu predmetne ugroženosti i nemogućnosti redovnog funkcionisanja ustavnih institucija u Francuskoj.

Treći, procesni uslov su narečene konsultacije koje nisu obavezne po sadržini.

Ukupno uzev, „ovakve mere moraju biti nadahnute željom da se ustavnim javnim organima u najkraćem roku obezbede sredstva za obavljanje njihovog zadatka. Ustavni savet mora o njima da bude konsultovan“ (stav 3).

„Parlament se sastaje bez posebnog poziva“ (stav 4).

„Narodna skupština ne može da bude raspuštena za vreme vršenja izuzetnih ovlašćenja“ (stav 5).

Tako se rađa, veli francuska pravna nauka, „predsednička monarhija“ ili „privremena diktatura“ pošto da je šef države u vanrednom stanju vlastan da suspenduje maltene sve slobode i prava građana, osim onih taksativno navedenih Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda – prava na život, zabrane mučenja, zabrane ropstva i prinudnog rada, kao i kažnjavanja isključivo na osnovu zakona (član 15 stav 2).

Na ogromnu diskrecionu vlast u rukama predsednika Republike za vreme neredovnog stanja Parlament nema nikakvog uticaja iako zaseda (i) u tim uslovima.

Ali budno motri na predsednikove poteze da bi se o njima naknadno izjasnio.

Ipak, u dotičnom kriznom periodu državni poglavar nipošto ne sme da menja Ustav, niti da raspušta Parlament.

A njegove druge ustavne ingerencije punovažne su jedino „ako se redovnim putem ne može uspostaviti narušena stabilnost ili otkloniti pretnja po državu“.

S druge strane, ne prestaje ustavna dužnost francuskog šefa države da „se stara o poštovanju Ustava“ i da „obezbeđuje redovno funkcionisanje javnih vlasti i kontinitet države“ (član 5).

U vanrednom stanju francuski predsednik je vlastan da zalazi i u zakonodavstvo, i u podzakonsku nadležnost bez bilo čijeg premapotpisa.

Njegovo zakonodavstveno postupanje je jedino praćeno neobavezujućim mišljenjem Ustavnog saveta (Conseil Constitutionnel).

Podzakonsko područje njegovog izuzetnog činodejstvovanja – donete uredbe po nuždi i dekreti u pogledu preduzimanja konkretnih mera – podleže preispitivanju od strane Državnog saveta (Conseil dEtat), najvišeg upravnog suda Francuske.

Trajanje predsedničkog iskoračivanja iz redovnog pravnog režima vremenski nije unapred ograničeno i zavisi takođe od njegove (pr)ocene.

Po prestanku vanrednih okolnosti, šef države i pravno i politički odgovara zbog dokazanog kršenja evropskih standarda, Ustava i nacionalnih zakona, naročito zbog počinjene veleizdaje sopstvene države, neregularnog i neopravdanog narušavanja sigurnosti državnog i javnog poretka.

Zaključak: ustavni uslovi za proglašenje vanrednog stanja u Francuskoj su krajnje restriktivno propisani – a ovlašćenja državnog poglavara u tom razdoblju su vanserijski široka, praćena njegovom ogromnom i svekolikom odgovornošću.

Nasuprot, u Srbiji su ustavne pretpostavke za proglašenje vanrednog stanja prilično neodređeno definisane: „kad javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana“ (član 200 stav 1). S druge strane, pravna – ne i ona postojeća skoro bezobalna politička i faktička uloga šefa države – osetno je manja spram predstavničkog tela, a osobito spram Vlade „ako Narodna skupština ne može da se sastane“.

A za pokretanje postupka razrešenja predsednika Srbije zbog povrede Ustava (član 118) neophodni su glasovi najmanje 1/3 narodnih poslanika, dok je za njegovo razrešenje minimum njih 2/3.

Prethodno, posle otpočinjanja odnosne procedure, Ustavni sud u roku od 45 dana odlučuje da li je Ustav doista povređen (sic!). Komentar aktuelne ostvarivosti dotične hibridne „kaskade“ je suvišan.