Nije sasvim netačno reći da našu današnjicu odslikavaju zapitanost, tranzicija i pomućeni kriterijumi. Štaviše, vrednosno hijerarhijski rasap, krađe i mahinacije, podmitljivost i ustanova bakšiša, jedna je od njenih suštinskih obeležja. U mutljagu i korupciji kao načinu života, prosečan građanin ne vidi neku društvenu anomaliju, već pre jedno trajanje koje ima svoj početak, ali ne i kraj. – Vri strast nevaljalstva, preti razgradnja društva koja ide do „poslednje cigle“.
Bili bismo, međutim, slepi na jedno oko ako ne vidimo nastojanja vlasti da se nametnu disciplina i dužnost, i suzbiju pojave koje podrivaju suštinske ljudske vrednosti – rečeno rečima predsednika Republike – da se „zada udarac“ svakom obliku malverzacije i zloupotrebe.
Ali, izađimo iz digresije.
Ono oko čega se ovih dana plete sumnja najmučnije vrste jeste pomaljanje na horizontu jednog novog vida organizovanog kriminala. I to u univerzitetskim krugovima.
Svesno, naime, prisvajanje tuđih naučnih ideja i radova i njihovo publikovanje pod vlastitim imenom, komponovanja i dekomponovanja, podražavanja, sirove kompilacije, citomanija i slične radnje, koje se uslovno kvalifikuju kao niži stepen plagijata (nenavođenje korišćene literature, prećutkivanje imena autora i naslova njihovih dela), poprimaju, svi su izgledi, razmere zastranjivanja. Svojevrsna varijanta plagijata koji degradira struku (termin vodi poreklo od reči krađa, kradljivac, otimač) jesu recenzije i preporuke pisane „kamaradski“ i namigujuće, a iza kojih stoje nameštanja i svakovrsni lični i grupni interesi.
Ako bismo se pozabavili univerzitetskom stručnom i naučnom produkcijom, napunila bi se torba dokaza grabeži, krađe i prekrađe.
Prisvajanje tuđe autorske svojine omogućuje napredovanje u nastavnička zvanja – sve do titule redovnog profesora i izbora za šefa katedre ili dekana. Prisvojena intelektualna svojina donosi uvećanje profesionalnog ugleda, sticanje naučne slave, davanja sebi na značaju, samopromociju i, uopšte, viši status u javnosti. I, ne manje značajno, materijalnu dobit.
Pred ovom činjenicom čovek zanemi.
Svestan zabranjenosti dela, svestan da upravlja svojim postupcima, čovek kome je poverena uzvišena i plemenita funkcija vaspitanja i obrazovanja mladih, čini flagrantno krivično delo. Malo je reći – krivično delo. Posredi je gorka slika beščašća i tužan primer nemorala čoveka koji je ubio svoju savest, i koji se gleda u ogledalu bez stida.
Naučna krađa dovodi u sumnju postignute vrednosti univerzitetske zajednice, snižava njene kvalifikacije i njen ukupan pedagoški i naučnoistraživački rad. Čin je koji ljaga i gura u blato njen ugled; ali i šamar kulturnoj i akademskoj javnosti.
Neovlašćeno objavljivanje tuđih dela pod svojim imenom priziva suviše neprijatnih i sramnih asocijacija. Nije na delu drska veština iluzioniste i opsenara da sašije carevo novo odelo, nego drzak oceubilački čin koji, izašavši na videlo, prikiva za stub srama, i stoji kao mrtav teret ili breme koje se ne može zbaciti.
Ovakvi falš udžbenici profesora-autora-prepisivača-bezobzirnika, imaju korozivne posledice u hijerarhiji vaspitno-obrazovnog lanca. U samoj stvari, kvalitativan sunovrat našeg osnovnog školstva, zasigurno, leži na univerzitetskim nastavnicima, na fakultetu kao majci svih škola. Slabi rezultati u svim ispitivanim oblastima, niska pozicioniranost srpskih učenika po rangu pismenosti ili matematike, razočaravajuća postignuća na evropskim takmičenjima, imaju i te kako svoju pozadinu u našim visokoškolskim prilikama. Rečeno s dozom ironije, đačka populacija je pri svemu ovome svojevrsna kolateralna šteta.
Borba protiv krađe autorskih prava (a koja su postojala u formi zakona cara Justinijana – VI vek naše ere) sporadična je i bez spektakularnih rezultata. Zakoni su, izgleda, komplikovani ili nedovoljni da obezbede tužiocima prikladne instrumente delovanja. Nedostaju, kao što pretpostavljamo, promene odozgo, političke volje koja bi upravnim merama korupciju i organizovani kriminal suzbila za 24 časa.
U srcu našeg obrazovnog sistema, uređenog po evropskim i svetskim standardima, fokusiranom na podizanju kvaliteta, egzistiraju, nažalost, pojave koje nanose nenadoknadivu štetu i ruše i pojeftinjuju ono što je etalonsko. Suočavamo se sa pojavama koje nagrizaju Univerzitet iznutra i spolja, kompromituju ukupnu našu nauku i vode našoj svekolikoj nižeraznosti u svetu.
Treba dignuti glas negodovanja da bi se na vreme iščupao koren koji je krenuo. Zagrmeti tonom javnog tužioca da bi se raskrinkala prepisivanja i krađe koji hvataju zalet u svoj svojoj naturalizaciji i neprijatnoj golotinji.
Goniti stvar besprizivno i neumoljivo, bez prava na pomilovanje.
Tihomir Petrović, profesor književnosti Pedagoškog fakulteta u Somboru
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
