Jad i beda politike

Ali ako je sport ogledalo društva, kako tvrde sociolozi, onda mi u našem ogledalu lepo možemo da vidimo da je sport u Srbiji zapravo, jad i beda kurtizane zvane politika. I to od pamtiveka.

Ništa se naime kod srpskih političara, za 106 godina našeg olimpizma, promenilo nije. NJihov modus vivendi je bio i ostao: „Držati stanje“. Samo se prilagođavaju duhu vremena, a cilj im je uvek isti: Da živimo provizorno od danas do sutra i u što većoj krizi i bedi. Da bi opstali na vlasti, oni menjaju svoju politiku i stavove, gotovo svakodnevno. Udružuju se ekstremna levica i ekstremna desnica, republikanci i monarhisti, četnici i partizani. Najpre radi „spašavanja srpstva“ a potom zarad odbrane „svete“ srpske zemlje (Kosova). Pre izbora kažu: „MMF nam nije potreban“, a posle samo mesec dana izjavljuju da bez MMF-a ne možemo isplatiti plate i penzije.

Čak su i komunisti, za vreme gotovo poluvekovne vladavine bili poput rimskih imperatora bar toliko milosrdni da su narodu davali hleba i igara. Današnjim političarima ni to ne pada na pamet. Naprotiv. U Srbiji danas živi na stotine hiljada ljudi koje je država (čitaj: vlast i njene službe bezbednosti koje tu vlast čuvaju) do te mere opljačkala i ponizila da više nemaju ni hleba ni igara. Ukrali su nam čak i uništili fudbal, Zvezdu i Partizan. Ispolitizovali su sve oblasti života i podredili ih sebi. Jedino je u takvom društvu moguća pojava čoveka koji hoće da bude ono što nije i neće da bude ono što jeste. Zamišlja da je sam Bog. To je njegova a i naša najveća nesreća. Da nam nije Novaka Đokovića, najbolje bi bilo zaboraviti na sport i posvetiti se pobuni u vidu građanske neposlušnosti, a protiv njegovih nesposobnih i nekompetentnih gulikoža na vlasti. U Srbiji je naime na delu POLITIČKI TERORIZAM. Jer je život ispolitizovan do te mere da ne postoji nijedna institucija izvan uticaja politike i političara čak ni u sportu.
A šta je to ako ne politički teror, kada čovek koji je dobio većinu na izborima, suspenduje demokratske procedure i vlast pretvara u svoju volju? Odbacuje zakone, instrumentalizuje institucije, smanjuje i „povećava“ penzije i plate, ukida postojeće i osniva „svoje“ medije, ruši čitave gradske kvartove, hapsi, sudi i presuđuje. Hapšenje i suđenje Miroslava Miškovića, prava je ilustracija tog i takvog političkog terora u pravosuđu. Proglašen je „državnim neprijateljem“ i najvećim korupcionašem svih vremena. Kada je predsednik suda Miškoviću vratio pasoš, prvi političar Srbije najpre izjavljuje da se ne meša u rad sudstva, a odmah potom smenjuje tog sudiju, uz opasku da bi oslobađanje Miškovića bio njegov najveći neuspeh. Na kraju odbačene su sve optužbe o silnim koruptivnim milionima i Mišković je osuđen samo zbog „pomaganja sinu“da ne plati porez, što takođe nije dokazano. A srpski politički teroristi to proglašavaju najvećim uspehom u borbi protiv korupcije.

U takvom društvu sport je najmanje ugrožen, jer se ekipni uspesi politizuju i finansiraju kao „čast i ponos“ nacije , a pojedinačni se pretvaraju u uspešnu srpsku „porodičnu manufakturu“. Posledice političkog terorizma su: beskrajna nemaština i nepravde koje pogađaju običnog apolitičnog čoveka. Nevolja je međutim u tome što je u Srbiji danas, solidarnost opljačkanih i poniženih građana, skoro pa mrtva i što nema onih koji bi pokrenuli i organizovali masovni otpor tom i takvom političkom terorizmu.

Autor je urednik emisije „Sportska galaksija“ koja se emituje na Jutjubu