Jadi mladoga Beograda na vodi

U Muzilovom romanu „Pometnje mladoga Terlesa“ između ostalog čitamo i o erotskim stranputicama glavnog junaka – ka kom rodu će se njegovo mlado biće uputiti, vlastitom ili onom drugom. Geteov roman „Jadi mladoga Vertera“ govori o strasti i neuzvraćenoj ljubavi.

Beograd na vodi rođen je iz velike strasti, u to nema sumnje, uz velika očekivanja i ulaganja u njegov rast i razvoj. Država se prema tom svom čedu ponela kao bogati roditelj koji ne žali novac za svoje dete, pa ga vodi na časove stranih jezika, na balet, u muzičku školu, na tenis, na plivanje, skijanje…

I tako su se ove kule na vodi, začete u snažnoj ljubavi između vlasti, investitora i izvođača, izdigle iz vode kao jato delfina, živahne i radosne, pune ljubavi prema budućim stanarima, ali i mladalački naivnog uverenja da će se u njih zaljubiti i za njima uzdisati i svi ostali stanovnici Beograda, kao i svi putnici namernici i turisti, dok budu šetali Sava promenadom, ili ih čežnjivo gledali sa mostova. I, šta se dogodilo? Ne samo što ovaj grad na vodi, tako mlad i zelen, koji tek raste i razvija se, omrznuše i nagrdiše oni koji su se od početka protivili njegovoj izgradnji, već ga sada ocrniše i popljuvaše i njegovi vlastiti stanari, i to javno. Eto motiva neuzvraćene ljubavi i sagorele strasti.

Poznato je da je pomenuti Geteov roman bio toliko popularan da su mladi muškarci počeli da imitiraju glavnog junaka, da se čak i oblače kao on, zavladala je tzv. Verterova groznica, a vrhunac su bila i neka samoubistva mladih ljudi zbog nesrećne ljubavi, koji su se poveli za Verterovim samoubistvom u romanu.

Književnost je tada, očigledno, imala moć. Zato bi ne samo Novi Sad, gde se slične ideje već rađaju, nego i svi ostali gradovi u Srbiji trebalo dobro da razmisle pre nego što počnu da imitiraju ovaj vodeni grad, jer je Beograd na vodi ispoljio očigledne suicidne namere. Na naše oči on se lagano ubija. Zidovi su mokri, garaže poplavljene, automobili upropašćeni, zgrade polako tonu, kanalizacija se penje do 20. sprata, širi se smrad, ne rade protivpožarni aparati, otpadaju prozori, pucaju vodovodne cevi.

Početkom osamdesetih godina živela sam u Karađorđevoj ulici, u relativnoj blizini današnjeg Beograda na vodi. Glavni problem naše zgrade bio je često plavljeni podrum. Kada je nikao Beograd na vodi, prvo su mi pale na pamet te poplave, ali pomislih da je posle 40 godina tehnologija gradnje sigurno dovoljno napredovala, i da je uprkos svim kritikama i kontroverzama koje su pratile izgradnju tog naselja, tako nešto ipak nemoguće.

I, šta sada da se radi? Možda je ovo trenutak za radikalne poteze. Na primer, iseliti stanare ovog naselja na neku drugu lokaciju, kad već toliko gunđaju i zakeraju. Zatim, u jednu kulu useliti, na primer, vlasnike kuća sa individualnim ložištima koja su, dokazano, najveći zagađivači vazduha. U drugu kulu useliti pripadnike socijalne margine koji žive u svakakvim udžericama i za zagrevanje koriste sve što im dođe pod ruku, pa tako i gume, plastiku. I tako dobijamo čist, zeleni grad.

Stari savski most ne bi morao biti srušen, jer novim stanarima Beograda na vodi sigurno neće smetati tandrkanje tramvaja, zato što nisu preterano zahtevni prema uslovima stanovanja, a ni prema životu uopšte. I sama stanujem u blizini šina, i nimalo mi ne smeta taj zvuk, čak je uspavljujući.

Kada stignu ti novi, skromniji stanari, ni metro ne mora tuda da prođe, tako da će biti zadovoljeni i protivnici aktuelnog projekta metroa. E, sad, da vidimo računicu. Treba obeštetiti vlasnike stanova ovog luksuznog naselja, što nije mala svota. Taj iznos ide na stranu troškova ove egzibicije.

Na drugu stranu ide kategorija izbegnutih troškova, gde spadaju subvencije za prelazak na centralno grejanje. Tu dolaze i troškovi izgradnje socijalnih stanova kako bi se konačno rešio problem nehigijenskih naselja i kako gradonačelnik više ne bio bio prozivan za izazivanje rasne mržnje, optuživši ove naše sugrađane da su sami krivi zbog uslova u kojima žive. Na stranu izbegnutih troškova idu i troškovi rušenja Starog savskog mosta i izgradnje linije metroa do Beograda na vodi.

A koji je dobitak čitave ove egzibicije? Glavna premija je nova slika Beograda kao grada vrhunske socijalne pravde, grada koji će promeniti čitav svet. Nije teško zamisliti naslove na udarnim stranicama medija širom planete. Država Srbija u luksuzne stanove u novoizgrađenom Beogradu na vodi uselila najsiromašnije pripadnike svog glavnog grada. Srbija je dokazala da je moguće spojiti nespojivo. Zapad i Istok. Sjaj i bedu.

U predstavi „Zli dusi“, prema istoimenom romanu Dostojevskog, koju sam nedavno odgledala u Narodnom pozorištu, Kirilov, vrcav, inteligentan, ali tragičan lik, kaže u jednom momentu: „Ja taj nivo stvarnosti ne razumem.“

Ne razumem ni ja više nivo naše stvarnosti. Zato i posežem za utopijama i distopijama.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.