Jadno stanje u obrazovanju

U logici važi pravilo da se ne sme zaključivati na osnovu nedovoljnog broja primera. Stanje u našem obrazovanju je jadno. Nema ničega što bi nas obradovalo. Na uglednom međunarodnom takmičenju PISA na kome učestvuju petnaestogodišnjaci iz preko 60 zemalja na kome su ispitivana njihova dostignuće iz matematike, prirodnih nauka i razumevanja tekstova, rezultat naših učenika je ispodprosečan.

Najbolji su bili učenici iz Singapura sa prosekom od 41 poena (od mogućih 60), Južne Koreje i Kanade po 38, Austrije 37. Prosek zemalja OECD-a je 33 poena, a Srbija sa 29 poena je ispod toga proseka, a iza Mađarske, Hrvatske i Slovenije. Čudno kad se zna da je u našim školama 40 odsto odlikaša, a oko 15 odsto vukovaca.

Mnogi od njih ne mogu da osvoje zadovoljavajući broj poena za upis na fakultet.

Teško i da se može očekivati bolji rezultat s obzirom na stanje u kome se nalazi naše školstvo koje je odavano u stanju kolapsa. Još pre deset godina proklamovan je projekat državne mature kojim je trebalo da se poboljša veze između srednjeg i visokog obrazovanja. Planirano je da učenici, na kraju srednjeg obrazovanja, polažu državnu maturu i da im to bude ulaznica za fakultet.

Višegodišnje rasprave nisu dale rezultat. Više fakulteta nije verovalo u tu maturu. Postavlja se i pitanje da li svim svršenim srednjoškolcima treba omogućiti da konkurišu za sve fakultete. Nekad je Učiteljski fakultet u Beogradu upisivao kandidate samo iz gimnazija, medicinskih i muzičkih škola i to samo odlikaše. Sada selekcija ne postoji. Primaju se svi, iz svih škola u drugom ispitnom roku.

Odlikaša i vrlo dobrih nema. Nastavnički fakulteti ne mogu da popune planirani broj kandidata, nego upisuju u drugom roku bez obzira na prethodni uspeh pa i tada ne mogu da ostvare plan upisa.

Zašto je to tako? Razloga je više. Do dna je srozan ugled nastavničke profesije. Državi je obrazovanje poslednja rupa na svirali. Nastavničke plate su niske, država je škrta, a nastavnički sindikati nadvlače konopac sa Vladom da bi se izborili da stignu do republičkog proseka. Davno, već smo zaboravili kad je to bilo, planirano je uvođenje platnih razreda kao sistemskog uređenja nivoa ličnih dohodaka prema stručnoj spremi, složenosti posla i rezultata rada. Prosvetni radnici su se obradovali misleći da će postati ravnopravni sa drugim strukama, ali od toga nije bilo ništa.

Raspoloživi nastavni kadar u osnovnim i srednjim školama je nedovoljan i nije u stanju da ostvari složene zadatke koje postavljaju nastavni programi. Za neke predmete (matematiku, fiziku, strane jezike) nema dovoljno nastavnika.

Polovina nastavnika radi na određeno vreme i logično je da se oni osećaju nesigurno i da su zabrinuti za svoj status. Moraće neki penzioneri da se iz mirovine vrate u školske učionice. Uz sve muke, nastavnici nisu potpuno bezbedni. Sve je više primera siledžijskog ponašanja učenika prema njima. A nadležni kao da to ne vide. Mnogi bi napustili nastavničku struku ako bi to bilo moguće.

Država je digla ruke od školstva. Ona samo pokušava da ugasi požar. Više od polovine škola nema higijenske toalete niti lavaboe za održavanje čistoće. Logično je da država koja ulaže malo u obrazovanje mora mnogo da ulaže u policiju.

Predsednik se ljuti na prosvetne radnike kao da oni destabilizuju državu, a oni se samo bore da se izravnaju sa drugima, da dostignu republički prosek.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.