Janković je mogao da prećuti

Povodom toga me je zvala TV Prva, da kažem svoje mišljenje o tome, što sam nerado učinila znajući da to nema mnogo smisla. Radi se o velikoj i važnoj temi, koja nije ni za ulične izjave, ni za tvitove, nego za ozbiljnu raspravu koja godinama izostaje i tendenciozno se izbegava.
O čemu se zapravo radi?

Jovanović je u emisiji Intervju na TV N1 rekao da će na predsedničkim izborima glasati za Jankovića, mada misli „da je ono što Janković kandiduje daleko od onoga što je Srbiji potrebno“. Pritom je imao u vidu da neka važna pitanja koja su sudbinski opteretila Srbiju devedesetih godina traju i danas, ali nisu na dnevnom redu predsedničkih kandidata. Ona se odnose na probleme u vezi sa „srpskim nacionalnim pitanjem“, gde spadaju Kosovo, regionalni odnosi (pre svega prema BiH i Republici Srpskoj) i sve snažnije oslanjanje Srbije na Rusiju. Odavno nema rasprave, ako je ikada i bilo, o tome kako da Srbija izađe iz tih problema, kako treba da bude uređena, koje su njene granice i odnosi sa drugim narodima, šta su njene temeljne vrednosti i kakvu spoljnu politiku treba da vodi. Ta su pitanja zamandaljena odavno, ili ih tek indirektno dotakne insistiranje na pravnoj državi. Jovanović nije zamerio odsustvo rasprave o tim pitanjima samo Jankoviću, nego je rekao da „svi oni koji se kandiduju daju identične odgovore na ta pitanja, ili ih prećutkuju“. Na to je kandidat Janković odgovorio da je pažljivo pročitao ono što je Jovanović izjavio i napisao na svom tviter profilu: „Javno molim gospodina Jovanovića koji me je ovako javno ’podržao’ da ne glasa za mene“.
Saša Janković nije trebalo tako da reaguje na Jovanovićevu primedbu, jer je ona u osnovi tačna, mada izrečena netaktično. Mogao je da prećuti, ako nije umeo drugačije da odgovori. Usledilo je odobravanje Jankovićeve molbe da Čeda ne glasa za njega, koje se svodilo na osporavanje kredibiliteta Čedomira Jovanovića da uopšte iznosi svoje gledište, što je, uzgred, bilo praćeno i brojnim uvredama. Ukratko, Jovanović jeste izgubio politički kredibilitet i dosta ga je lako ućutkati, ali se važne teme koje je pomenuo ne mogu skinuti s dnevnog reda. Predsednički kandidati opozicije nisu se usudili da o tim pitanjima kažu bilo šta ozbiljnije, sem po nekoliko fraza koje zaobilaze temu. A upravo bi predsednik mogao biti zadužen za njih. Zato se postavlja pitanje da li je i ova kampanja propuštena prilika da se naša krupna pitanja stave na sto. Činjenica je da ih je Vučić pet godina zagađivao i zatrpavao raznoraznim gadostima u svojim tabloidima i da sad nije lako na njih se vratiti. To je dovelo dotle da se u ovoj kampanji niko ozbiljan (Čanak se prijavio da o tome govori, ali on nije ozbiljan) nije usudio da ih otvori, u strahu da će rasterati glasače. Ako je već tako, treba bar konstatovati da su ključne teme na čekanju i biti svestan da od njihovog rešavanja zavisi da li će u Srbiji biti postignuta vladavina prava i da li će ona postati moderna evropska država.

Činjenica je i to da je osetljivost na istupe političara postala prilično visoka. Podupiru se samo kredibilni političari, ništa manje od toga. Kandidatura Saše Jankovića zadovoljava takva očekivanja, i to ne kao prazno nadanje, nego kao već učinjeno na dužnosti Zaštitnika građana. Do preosetljivosti jednog dela biračkog tela, naročito onog obrazovanijeg, došlo je zbog lošeg i traumatičnog iskustva sa predsedničkim kandidatom Aleksandrom Vučićem koji upravlja Srbijom već pet godina terorišući javnost, koliko svojom agresivnom netolerancijom na medijsku i opozicionu kritiku, toliko i mafijaškim paralelnim strukturama koje su porušile sve institucije. Na svako saopštenje je odgovarano kontra-saopštenjem, pravljena je izložba o tome ko je šta rekao protiv Vučića stavljanjem poimence meta na čela citiranih autora, izazivan je permanentni unutrašnji rat protiv članova opozicije kao „državnih izdajnika“, stvarana je permanentna nestabilnost i vanredno stanje, sudu se tužakaju novinari, kažnjavaju se umetnici i pevači koji ne pokazuju simpatije prema vlasti, vrši se pritisak da se potpisuju sigurni glasovi i traži slikanje listića kao dokaz da je glas dat Vučiću. Ima još bezbroj ovakvih primera, ne moramo ih nabrajati, jer znamo da je stanje u Srbiji nepodnošljivo.

Srbija se neće izvući iz autoritarizma ako ne skine sa leđa nacionalno pitanje koje je definisano tako da iznova proizvodi autoritarizam. Kako raskinuti ovu vezu i kako otvoriti debatu o stalnom vraćanju regresije, jeste pitanje za Sašu Jankovića koji je izgleda dobio znatnu, možda i najveću podršku demokratski orijentisanih građana Srbije. Od drugih kandidata su očekivanja u ovoj stvari manja, a od nekih baš nikakva. Vuk Jeremić se opredelio da u već definisanim okvirima brani Kosovo i ustavnu preambulu neće menjati. Saša Radulović je tehnolog raznih „strategija i paketa“ o tome kako osvojiti vlast i eliminisati i Demokratsku stranku, koji zapada u sijaset stranačkih kalkulacija zbog kojih su visoki i ugledni funkcioneri pokreta napustili DJB (imam u vidu advokata Vladimira Gajića i akademika Teodorovića).

Na kraju, vratimo se glavnoj temi koju je inicirao incident sa Čedomirom Jovanovićem. Ovi izbori će proći, ali će suštinski problemi ostati nedirnuti. Nema budućnosti Srbije ako se zatrpane teme ne otkopaju i ne sagledaju iz nove perspektive, ne one Slobodana Miloševića i radikala. To ne treba da bude ni perspektiva Demokratske stranke – stajati na pola puta, ni tamo ni ovamo, jer ni to nas nigde nije odvelo. Koncepcija – isto u mekšoj varijanti se nekako ukorenila, postala dominantna i prihvaćena i od neoradikala, ali i od najvažnijih predsedničkih kandidata. Dok traju izbori za predsednika ništa se neće promeniti, ali bi bilo poželjno obećati da će se ta pitanja otvoriti čim prođe kampanja. S nacionalnim pitanjem, onakvim kakvo je formulisano u ratovima devedesetih, Srbija ni korak napred neće napraviti. Ako opstane ista koncepcija u današnjoj varijanti odlaganja, neće biti pravne države. Nema ustavne demokratije, nema vladavine prava i nezavisnog sudstva ako postoji cilj nad ciljevima koji je iznad ustava i koji se lako može preformulisati u državni razlog koji ustav pretvara u plakat. Ako se ova tema zaboravi i kad prođe izborna gužva, a život krene dalje u istom kalupu, moraćemo našim kandidatima, bilo da su pobednici ili poraženi, da postavimo ova pitanja koja su još uvek na čekanju.

 Tekst preuzet sa sajta Peščanik.