Kada smo pripremali jednu izložbu u Muzeju savremene umetnosti, tamo još 2007, engleski umetnik Adam Čodko zamolio me je da ga za potrebe njegovog projekta povedem na neko mesto koje mi je u detinjstvu bilo važno, i to putanjom kojom bih se tada kretao.
Odveo sam ga tada, preko voždovačkih plotova i prečica, do bioskopa – onog žutog u ulici Vojvode Stepe broj 61 – gde sam još kao učenik osnovne škole do kraja sedamdesetih pogledao gotovo sve filmove koji su se tamo prikazivali: od Brusa Lija i danskih erotskih, do „Okupacije u 26 slika“ i „Limenog Doboša“, dva i dan danas ključna filma za razumevanje uspona fašizma.
Kad sam ponovo te 2007. godine obišao bioskop on već više od deset godina nije radio. Pričalo se da ga je za Slobinog vakta opština dala nekom u zakup ko je tamo prvo imao salon automobila, da bi zatim zgradu pretvorio u skladište ulja i maziva, a onda u ništa. Bioskop je već tada bio potpuna ruina. U njega se moglo sasvim lako ući kroz razbijene prozore i polomljenu drvenariju. U sali su sva sedišta bila demolirana, platno pocepano, zavese isfronclane, i tek se nazirao visoki standard projektovanja jedne od najboljih bioskopskih sala u gradu. Dok smo se probijali po kršu i šutu, nije nam se slegao ni prvi utisak mučnine, a već su se uz odgovarajuću halabuku unutra ukazala uniformisana lica. Bili smo legitimisani a strani državljanin proveravan s posebnim podozrenjem. Samo minut pre nego što su oni stigli, upitao se: „A kako to da niko nije pokušao da koristi ovaj prostor?“ Efikasni dolazak organa reda bio je sasvim jasan odgovor.
Šta je to te 2007. godine od nas čuvala „narodna policija“? Pa ono isto što danas jedino uporno i čuva – privatni interes sa vlašću povezanih lica. To je u ovom slučaju interes Milana Korice, vlasnika preduzeća „Korny“ koje već 27 godina ne ostvaruje ni dinar prometa ali koje je još 1994. steklo parcele na kojima je bioskop. Iako je u urbanističkom planu jasno da je ova lokacija predviđena za kulturne sadržaje, opština i vlasnik prepustili su zgradu propadanju. Već godinama postoji inicijativa građana Voždovca da se lokacija privede nameni, ali se ova inicijativa, kao i sve slične našla između čekića interesa privatnog kapitala i nakovnja korumpiranosti, nesposobnosti i neznanja državnih i lokalnih struktura. Pod naprednjačkom vlašću ova je sprega doživela svoje demonsko savršenstvo.
Da li je sve propalo i šta sada uraditi? Pa pre svega podržati već postojeće inicijative građana koji se angažuju oko ovog i sličnih slučajeva ali ostaju nemoćni pred pomenutom koruptivnom spregom politike, birokratije i privatnog interesa – koja je detaljno opisana na sajtu Centra za istraživanje korupcije (http://cik.co.rs/2017/11/22/bioskop-vozdovac-mesto-od-javnog-znacaja-ili-politickog-urgiranja-i-licnih-interesa/). Zatim na izborima podržati jedinu političku inicijativu koja nastoji da okupi samoorganizovane grupe i pojedince, i koja polazi od stava da političke promene kreću odozdo, od emancipovanih građana koji se uključuju u političko delovanje u lokalu. Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd je jedina opozicija ne samo sadašnjoj vlasti nego i svim prethodnim koje su dozvolile da prostori koji su bili namenjeni kulturi praktično nestanu, a posebno na opštinama izvan kruga dvojke, kao što je Voždovac – opština sa preko 200.000 stanovnika. Sve dakle polazi od lokalnih potreba i od postojećih javnih prostora koji bi se mogli koristiti kao društveni centri gde bi se afirmisalo aktivno udruživanje i učešće građana kako bi oni povratili ono što su u sadašnjem sistemu izgubili – dostojanstvo, slobodno mišljenje i osećaj zajednice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
