Javni interes

Sve greške autora zakona ne mogu da opravdaju licemerje onih koji tvrde da će zakon uništiti medijsku scenu na kojoj sada, valjda, cveta hiljadu cvetova! Nažalost, od tog cveća i smeća, najčešće se vidi ruža koja stoji na vratu prvoosuđenog za ubistvo Zorana Đinđića.

Tačno je da je LDP kritikovao prvi predlog zakona. Takvim stavom smo doveli vladu u situaciju da je morala da pristane na inicijativu LDP-a: odlaganje glasanja, intenzivna rasprava i pregovori sa predlagačima.

Nekoliko amandmana je popravilo zakon. Meni je, međutim, bilo važnije da dokažemo da umemo da radimo pametnije od vlade. Da pokažemo da ćemo posle sledećih izbora moći efikasnije da menjamo Srbiju i pobeđujemo Šešelja, Nikolića i Koštunicu, ne dajući im materijal za rušenje vlade zbog njene političke aljkavosti koja će je na kraju, ipak, koštati izbora. Ali, kada ti izbori dođu, kada Srbija postane kandidat za EU, ovo društvo mora imati za koga da glasa.

Rekli smo da ćemo biti protiv zakona ako ga eksplicitno odbace međunarodne misije i ne budu prihvaćene primedbe novinarskih udruženja. Nismo prevarili. OEBS nije bio protiv: izrazio je zabrinutost zbog procedure; bunio se protiv nekih odredbi i podržao naše zahteve da ih uklonimo; razumeo da je da se ljuljaju temelji demokratije i nije želeo da učestvuje u njenom rušenju.

NUNS je ponovo bio ozbiljna organizacija. Spreman da zaštiti kolege, hrabar da se razlikuje od onih koji se lažno predstavljaju kao novinari. Sposoban da popravlja zakon i da zajedno radimo na medijskoj strategiji.

Vlada se zatresla, dobila pouku, ali nije pala pred kritičarima zakona koji bi voleli da nema propisa koji bi ograničavao bezobrazluk Kurira, Pressa ili Pravde. Ne zanima me kako se vlada oseća. Ali, raduje me što nisam mazohista. Ne nalazim ni najmanje zadovoljstvo u tome da dovodim Koštunicu na vlast, pa da narednih pet godina budem opozicionarka u zemlji koja propada, uz nove paljevine Beograda, džamija ili stana nekog „izdajnika“.

Mnogo govore biografije lične i profesionalne časti najglasnijih protivnika ovog zakona. Oni kojima nije smetalo usvajanje Ustava tokom produženog vikenda, sada su u prvim redovima borbe za proceduru. Zašto se protiv Ustava nisu bunili mnogi dosledni stručnjaci iza kojih ostaju naplaćene desetine modela i nijedan sprovodiv zakon ili urednici medija koji su pod svojim ili izmenjenim imenom, iz ubeđenja ili zbog državnih subvencija, lobirali za „vikend-ustav“?

Za one koji se zaklinju da je „Kosovo najskuplja srpska reč“ Evropa je najjeftinija. Zato se olako pozivaju na „evropske standarde“, iako u evropskim medijima ne bi imali šta da traže. Zato što se tamo ne mogu ugrožavati životi objavljivanjem fotomontaža, laži ili fotografija dece kojima se kod nas nekažnjeno narušava privatnost. Tamo ne bi mogli da ruše sudski postupak ispaljujući „teorije trećeg metka“.

Priznajem, nisam sa oduševljenjem glasala. Sa više entuzijazma, iako u najtežim minutima novije srpske istorije, potpisala sam odluku o uvođenju vanrednog stanja i odluke za njegovo sprovođenje, uključujući i onu o mogućnosti zatvaranja medija koji ruše ustavni poredak i posle ubistva premijera.

Lista kritičara bila je slična današnjoj. Tada me nisu iznenadili oni koji su mi pretili zatvorom čim se „dosledni legalisti“ oporave i vrate na vlast. Pomalo su me razočarali samo kritičari koji su u tom aktu odbrane vrednosti demokratskog društva videli kršenje ljudskih prava. Branili su Miloševićev Ustav, dovodeći Koštunicu na vlast. Danas brane Koštuničin Ustav, vraćajući njega, Šešelja i Nikolića. Znamo šta nam se prošli put dogodilo. Restauracija.

Za ovih šest godina nikada nisam pitala da li priznaju da su pogrešili kada su na vanrednom stanju ili radiodifuznom savetu rušili reformsku vladu. Za neke znam odgovor, za mnoge sam se nadala da je neodgovornost iz 2003. bila samo nehatna. Žao mi je što sada pokazuju da ne razumeju da ponovljeni nehat prerasta u nameru.

Zato sam ovo i napisala. I zbog toga što sam pravnica, bivša aktivistkinja nevladinog sektora i zastupnica ANEM-a. Nikako zato što sam poslušna članica LDP-a. Da sam htela udobnu poziciju članice partije kojoj ne smeta kompromis oko suštine, možda bih pristala na sveopšte „utapanje“ krajem 2004. godine. Da sam sebično stavila sujetu ispred javnog interesa glasala bih protiv zakona. Nisam.

Vraćam se na ključne probleme nepoverenja i neodgovornosti. Svako od nas ima razloge za nepoverljivost prema institucijama, političarima, kritičarima, analitičarima… Ipak, vrhunac neodgovornosti bilo bi isključivanje svakog poverenja. Sve češće se čuje da su svi političari, lekari, sudije, novinari isti, svi Albanci isti… Totalno nepoverenje! Što se mene tiče, sumnjajte. I sama sam po prirodi sumnjičava. Ali šta dobija društvo? Da sumnja opet bude veća od nade? Na to ne pristajem.

Autorka je potpredsednica LDP-a