Je li advokat bespotreban trošak?

Naređenje koje je Prvi osnovni sud u Beogradu objavio na svom sajtu, a koje su prihvatili i ostali sudovi, „da se advokati svrstaju u treća lica kojima je neophodno da imaju overeno punomoćje prilikom podnošenja zahteva i preuzimanja uverenja da protiv lica nije pokrenut krivični postupak, niti da je pokrenuta istraga“.

Dakle, više nije dovoljno da vas klijent ovlasti da u njegovo ime obavite pravni posao, već je neophodno da ovo ovlašćenje bude i overeno pečatom i potpisom javnog beležnika.

U okviru tačke 2 Ustava – ljudska prava i slobode, član 67 st. 2, Ustav propisuje da „pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom“. Shodno tome, u RS funkcionišu Advokatska komora Srbije, kao krovna organizacija, i područne advokatske komore. Da bi neko sebe mogao da nazove advokatom neophodno je dakle da bude upisan u Komoru, sa svim pravima i obavezama koja su bliže opisana Zakonom o advokaturi i Kodeksom profesionalne etike advokata.

Advokatura je dakle nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima. Predmet advokature je davanje usmenih i pismenih pravnih saveta, sastavljanje tužbi, zahteva, predloga, molbi, pravnih lekova, predstavki i drugih podnesaka, sastavljanje ugovora, zaveštanja, poravnanja, izjava, opštih i pojedinačnih akata i drugih isprava, zastupanje i odbrana fizičkih i pravnih lica, obavljanje drugih poslova pravne pomoći u ime i za račun domaćeg ili stranog fizičkog ili pravnog lica, na osnovu kojih se ostvaruju prava ili štite slobode i drugi interesi.“

Advokat je dužan da se stvarno i stalno bavi advokaturom, da pravnu pomoć pruža stručno i savesno, u skladu sa zakonom, statutom Advokatske komore i kodeksom. Advokatura je slobodna profesija i zanimanje u okviru pravnog poretka, te je advokat dužan da svojim profesionalnim i drugim javnim delovanjem doprinosi vladavini prava, zakonitosti i pravičnosti. Sve napred navedeno za advokate ne važi. Dakle, u praksi naših sudova više nije dovoljno da vas klijent ovlasti da u njegovo ime i njegov račun obavite pravni posao, već je neophodno da ovo ovlašćenje bude i overeno pečatom i potpisom javnog beležnika.

Na advokaturu se nažalost gleda kako na nužno zlo, kao na skup nedostojnih manipulatora koji pre svega imaju nameru nekog da prevare, valjda klijente, pa nakon toga sudove, organe uprave, praktično na svakog ko na advokata naleti. Samo na ovaj način mogu da se razumeju naređenja sudova. Advokatima nije potrebno overeno punomoćje, advokati žive od zastupanja, od svoje zarade, od koje plaćaju porez ovoj državi. Mi advokati upravo tome i služimo, da nam, sem u slučajevima gde to zakon izričito navodi, ne treba overeno ovlašćenje.

I neverovatno je da celo pravosuđe ćuti, svi se prave mrtvi. Sve ono što sam učio na fakultetu, u praksi je prestalo da važi. Probajte da kod javnog beležnika, kao advokat, date pozitivnu nasledičku izjavu bez overenog punomoćja, pa će vam biti jasno. U Srbiji su izvori prava postali javni beležnici, predsednici sudova, kod nas u Srbiji ne važi Zakon o vanparničnom postupku, Zakon o nasleđivanju. Sva upozorenja koja stižu iz EU se prevashodno odnose na stanje u pravosuđu. Advokatura se makar po Strategiji pravosuđa Ministarstva pravde za period 2020-2025. uopšte ne pominje kao pravosudna profesija i onda nije čudno što se javni beležnici, javni izvršitelji i ostali koji su po Ministarstvu prepoznati kao deo pravosudnog sistama tako odnose prema nama.

Čemu onda uopšte služi advokat. Da li je advokatura služba za pružanje pravne pomoći ili je samo bespotreban trošak? Sudeći po odnosu prema advokaturi u pravosuđu i državnoj upravi, pre će biti ovo drugo. Advokat je potpun luksuz, da nije tako, sudovi, policija i svi ostali državni organi nas ne bi doživljavali kao treća lica. Očigledna je tendencija da se advokatura unizi do te mere da se jednog dana izbaci iz Ustava. Ovakvim potezima advokatura gubi smisao.

Ovaj primer, samo jedan od više desetina, stotina, primera koji mogu da se u ovom trenutku makar zapamte govori o propasti, uništenju prava. Pravo ne postoji, sem prava novca, medija, odnosno prava jačeg. I realno, pravo nikad nije ni postojalo, sem iluzije za studente i profesore na pravnim fakultetima. Na kraju, stanje u pravosuđu u Srbiji je možda najbolje predstavljeno u nedavno objavljenoj reklami Megatrend univerziteta – „dobar advokat zna zakon, pametniji vodi sudiju na ručak“. I pored oštrog protivljenja Advokatske komore Srbije na ovakav skaradni naslov, ovi koji nove advokate uče novom pravu nesmetano rade.

Za sebe držim da sam dobar advokat, da ne vodim sudije po ručkovima. Smatram da je to zapravo i jedino važno za advokata. Na advokaturu gledam kao na skup samostalnih, nezavisnih intelektualaca koji imaju obavezu da javno iznesu svoj sud o svim stvarima koja muče pre svega naš esnaf, a i da se uključe svojom samostalnošću i u društvene tokove na primeren način. Stoga su pravnici, smatram, u obavezi da stalno pišu i ukazuju svojom naukom na sve nepravilnosti, kako se i kad god se krše osnovna ljudska prava i slobode.

Da bi neko bio pozvan da tumači propise nekad je trebalo da se školuje na Pravnom fakultetu, posle toga je sledovalo školovanje i kroz polaganje pravosudnog ispita, dakle najmanje deset godina pre stupanja na funkciju. Pravnici se pravom bave kao naukom, koja nas izdvaja od mase, od polusveta, koji sudi po pijacama, po nacionalnim frekvencijama, društvenim mrežama. Takvima treba specijalno overeno punomoćje ukoliko se pojave na sudu a ne advokatu.

Ovakvim i sličnim naređenjima, advokatima je povređeno pravo na rad. Moj posao jeste da zastupam narod, zato sam se školovao, zato sam upisan u imenik advokata, od toga živim, plaćam troškove društvu, školujem decu, zato me nikakvo naređenje ne može svrstati pod pojam treće lice, jer ja to nisam.

Ja sam advokat.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.