Je li bilo šetnje na Evroprajdu?

I sve navedeno blizini, okolo Tašmajdanskog parka (i istoimenog sportskog centra). Pa nekako slutim kao da se već unapred znala trasa takozvane prajdovske šetnje – zvanično tek popodne (sic!), nakon kobajagi pravno-političkog obrta, naređene, odnosno obelodanjene.

Sklon sam, stoga, zaključku – nagađanju?! – da je sve unapred bilo planirano i da su odluke nadležnih „operativnih“ organa – vrha policije i Upravnog suda – bile samo puste kulise.

Naime, kao da će ono što je tobože prvobitno zabranjeno biti dozvoljeno, ali „iskrivljenom“ i drastično skraćenom maršrutom „ispod drveća“: „sve po ladu da se ne poznadu“! (I po kiši.) Ili pak da će ono što je pod svekolikim, naročito diplomatskim pritiskom i „zavrtanjem ovdašnjih odlučilačkih ruku“ bilo naknadno dopušteno – sloboda okupljanja – faktički ipak biti zabranjeno: kanalisano i fingirano.

Ko je tu koga figurativno (i)šetao, ko je učestvovao u takozvanim dogovorima, odnosno „sugestijama“ oko cele predstave za svekoliko mnjenje – ostaje nepoznanica. Stoga, evo u nastavku nekoliko „crtica“ koje su iseckane na sličan način kao i ta hibridna subota za nama:

– Kod nas je „dopušteno“ da se zabrani i ono što je inače dozvoljeno.

– Pa i nije bilo nedozvoljenih Evroprajd uličnih pokretnih performansa. Samo onih zabranjenih, a oni su u stvari bili dopušteni!

– Najgrotesknije je što se takozvana Evroprajd šetnja uglavnom odigrala u tašmajdanskom „getu“: između Ustavnog suda, Crkve i Pravnog fakulteta!

– Ispada na kraju da ni prajdovci, ni država nisu hteli da rizikuju. Nego su svi pognuli glave i pristali na kompromis. (Ili je to bilo naređenje „odozgo“?) A svaki kompromis je redovno truo. No, sve što je trulo nije kompromis!

– A nekada smo uporno stajali pred policijskim kordonom, pevali, prkosili, pregovarali, probijali ga, gutali suzavac i trpeli pendreke… Za „čije „babe zdravlje“? Za slobodu koja se nije dogodila!?! Za neke ciljeve. Za pravo koje se preobrazilo u ponornicu? Za sve ono pravno i pravedno – normalno, moralno i razumno – od čega se malo šta, da ne kažem ništa! – nije ostvarilo.

– Neki bona fide misle da je evroprajdovska šetnja doista održana, a da je država ujedno sačuvala autoritet i dostojanstvo. Ili je bilo obrnuto, sve naopako?

– Rečju, posle „održane“ prajdovske litije, „uspeh“ je potpun: vuk je još gladniji, a broj ovaca neprekidno raste!

– Četiri su istinska pobednika iskonstruisane evroprajdovske šetnje: političko-diplomatski pritisak, strah od nasilja ili razum (kako vam drago!) rukovodstva Prajda, policijska zaštita i – kiša. A gubitnici su postojeće žalosno „neprav(n)o pravo“, ovdašnji politički vrh, ugled države i desničarske struje.

– Po ko zna koji put se pokazalo da je u našem kraju goli fak(a)t jači od pravnog akta. Prvi je varijabilan, prilagodljiv, a drugi – nedejstvujući ili, blago rečeno, skoro pa zanemarljiv. Ukratko, svekolika nesigurnost.

– Dakle: da li je uopšte bilo one šetnje? Ili samo dirigovane kolone koja je išla na koncert na Taš, tj. njeno „policijsko sprovođenje“ baš do samog stadiona? Zadovoljimo se konstatacijom da je nekakvog ciljnog, maltene iznuđenog hodanja u subotu po podne, u zelenilu, nesumnjivo bilo – a tô je, imajući sve okolnosti u vidu, trenutni ovdašnji maksimum uličnih/parkovskih LGBT sloboda.

– Inače, „pronašlo“ se u pogledu Evroprajd šetnje navodno spasonosno „rešenje“ – promena trase! E, sada tako nešto treba proširiti na politički mejnstrim!

– Uzgred, u subotu su dugo „dobovala“ zvona Crkve Svetoga Marka. Anatema, ruganje, blagoslov? Ili pak samo (ne)primereni sveti otpozdrav svetovnom? Da li je najzad nekima konačno odzvonilo?

– Sva je prilika da kod nas mnoge važne stvari počinju na stadionima. A neke se tamo i okončavaju. Privremeno.

– Sve u svemu, vodimo „našu suverenu“ politiku. Kako nam kažu.

– On(a) je aminovao/la gej paradu – makar i dozirane, skraćene trase – po njihovom nalogu. To se naziva internacionalni naredbodavni put. Ili se varam?

– Najzad, ko je konkretno predložio, odnosno naložio – a „naivni“ šetači na koncu pristali – (na) promenu prvobitne rute subotnje manifestacije u pokretu na otvorenom prostoru? Diplomatski faktor, On, Ona, policija ili pak sâmi prajdovci nevoljno? Možda i neko šesti, u dubokoj senci („duboko grlo“)? Ipak, tô sada i nije tako presudno. Jer, nekakva predstava za domaću i stranu javnost – simulacija slobode, svojevrsna „Pirova pobeda“ onih drugačijih, različitih od srbijanske većine – ipak se zbila! Rezime: slika sadašnje Srbije.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.