Jedan dan u koži Đilasa

Inicijaciju je imao čast da izvrši Vučićev vaskrsli tviter-prvosveštenik, sa kodnim nazivom Duboko Krlo.

U rano popodne dočekala me je notifikacija da je nekadašnji Idol citirao moj tvit uz očekivano pogrešnu i zlonamernu interpretaciju. Sadržaj tvita ispunile su dve upečatljive rečenice mog poslednjeg teksta u Danasu.

To je bilo samo paljenje fitilja na bombi koja je spretno bačena u tabloidnu kanalizaciju. Krenuli su snajperski dum-dum naslovi koji otkrivaju da moja malenkost priželjkuje prolivanje krvi, da priziva građanski rat i da poziva na ubistvo predsednika države.

Potencijalna žrtva mojih monstruoznih planova tog dana bila je u Skoplju, postavljala je temelje budućem balkanskom Beneluksu. Sve posle toga pokazivalo je da Vučićev rezervoar nervne snage nije preterano dubok.

Staro je pravilo da ono što despota unutar države čini jakim, spolja ga čini slabim i ranjivim.

Snaga takvih država je samo prividna, njene noge su glinene, pa zato njen lider publici kojoj se obraća mora ličiti na spomenik, na bronzanu bistu koja simbolizuje ili simulira čvrstinu i nepokolebljivost.

Uloga majora Viktora Lazutkina, koji gorilu iliti Lenjinov spomenik kupa u podne, namenjena je odlikovanoj Gordani Uzelac, koja specijalnim spužva-pitanjima efikasno skida svu prljavštinu koja se tog dana nahvatala na Vođino poprsje.

Ona je pokušala da bude njegov kišobran, jer ovog puta na gazdu nisu upereni snajperi sa raspršujućim zrnima, već splovila sa smrtonosnim urinom.

Intervju je protekao u tradicionalno srdačnoj atmosferi, a meni je to folie a deux (ludilo u dvoje) omogućilo da barem na jedan dan budem u koži Dragana Đilasa.

Spoznao sam na teži način kako je to kada si primoran da sa čarapom u ustima i vezanih ruku primaš verbalne udarce ispod pojasa.

Gebelsovska mašina je još u vreme ručka postigla radnu temperaturu, jer su svi portali, e-izdanja tabloida i režimske internet stranice preneli po copy/paste obrascu Krlovo tumačenje mog inkriminisanog tvita.

Orgazmični razgovor sa pinkoidnim držačem mikrofona bio je rezonanca raznosmernih talasa sa uzburkanog mora virtuelne medijske scene koji su već crtali fotorobota žutog fundamentaliste koji sa Đilasovim likom ispred očiju ostvaruje unapred zacrtani rumunski scenario u Srbiji.

Svi žeton talibani Vučićevih SS medijskih jedinica koji su dobrim nadnicama oslobođeni od morala i istine prolaze ispod radara moje pozornosti.

Ali, čovek koji obnaša funkciju prvog čoveka u državi nosi mnogo veću odgovornost od kerova koje nije vezao, ućutkao ili vakcinisao.

Meni karakter i ovo malo zdravog razuma koji mi je ostao posle trideset godina letopisnog praćenja sprskog višestrančja ne dozvoljava da polemišem sa rabijesnim avlijanerima koji za šaku granula mogu unakazati svakog na koga vlasnik uperi prst.

Kada vas džukac ujede, ne tužite jadnu životinju, niti pokušavate da joj dokažete da to nije lepo i da sledeći put to ne radi.

Onaj ko je odgovoran za čvrstinu i dužinu njihovog lanca je adresa kojoj se treba obratiti.

Gospodine predsedniče, imperativ savesti mi nalaže da govorim istinu, a ona nekada nije jednostavna i jednosmerna, već kompleksna i mozaična.

Godinama unazad u svojim javnim nastupima govorim da Vama ne sme dlaka sa glave da zafali, jer ne samo da ne zaslužujete martirsko miropomazanje tradicionalne srpske nekrofilije, već naše društvo ne sme sebi da dozvoli još jednu tragediju takvog tipa. U meni nema ni svesne, ni nesvesne želje za Vašom eliminacijom.

Da to želim, a ponavljam da ne želim, sam bih pokušao da to uradim svestan da rizikujem sopstveni život, jer nisam i nikada ne bih slao u rizik tuđe živote zarad svojih interesa, poput Vas u doba radikalske mladosti.

Kada je reč o uriniranju koje želite da sprečite, reč je o metafori koja nije upućena Vama.

Reagovao sam na javnu najavu Sergejeve urinarne inkontinencije od koje će oboleti kada naprednjački režim ili oni sami budu šest stopa pod zemljom.

Tada sam napisao da je lako mrtvom vuku meriti rep i da treba po gorenavedenim pišati dok su još živi, dok još jašu, dok su još na vlasti.

Držim da se hrabrost pokazuje nad jačima od sebe, a ne na imaginarnim humkama. Moje „pišanje“ po Vama je moje pisanje o Vama. I to radim dok ste još na prestolu, snažni, opasni, neprikosnoveni.

I na kraju, što se tiče mirnoće koju ste primetili dok smo uživo razgovarali, jasno mi je da se to u Vašem koordinantnom sistemu bezvrednosti ocenjuje kao slabost i da oštrinu tona u mojim pisanim rečenicama pripisujete nekim nepoznatim supstancama.

Uveren sam da je ponašanje velikog broja osoba bliskih Vama, a koje pokrivaju visoke državne funkcije, rezultat nekih nedozvoljenih supstanci, ali kod mene to nije slučaj.

Meni osnovno kućno vaspitanje nalaže da budem pristojan prema domaćinu koji me je ugostio, da prema njemu napravim adekvatnu distancu kako bi razgovor tekao uz uvažavanje, ne nužno sagovornika, koliko njegovog prava da na korektan način iskaže svoje stavove.

Mislim da sam u tome uspeo i uveravam Vas da ćete i na dalje u meni uvek imati argumentovanog kritičara Vaše politike, protivnika koji zna da postavi granicu između političke borbe i ličnog sukoba.

Ja Srbiju vidim kao demokratsku, modernu, miroljubivu državu. Vi od Srbije pravite Aleksandriju, teritoriju kojom vlada jedan čovek, prostor gde probleme ne rešavaju institucije već dvorska klika, državu koja suspenduje građanska prava i ozakonjuje lični režim. Zato sam napisao i ponavljam da je pred Srbima težak, ali jednostavan izbor, ili Vučić ili Srbija.

U taj bezizbor ste nas doveli Vi. Povlačenja više nema.

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke