Jedan dobar dan sa Danicom Maksimović

Za čin savesti prema četrnaest poginulih i tri teško povređena ljudska bića, kao i upozorenja za ko zna koliko drugih koji će od novih materijalizacija narečenog zla nastradati u bližoj ili daljoj budućnosti, upotrebila je ranopopodnevnu RTS-ovu emisiju zabavnog karaktera „Jedan dobar dan“.

Nije uzela u obzir što (a možda je na tom mestu upravo zato i reagovala) data emisija 1. novembra nije prekinuta da bi se u program uključile kamere Radio-televizije Vojvodine već su u njoj nastavili da na studijski kanabe sedaju i sa njega ustaju gosti, nakon desetak minuta laganog, kikoćućeg razgovora.

Jer, direktive su brzo izdate uhodanim kanalima od autoriteta i strahopoštovanja, i dežurni urednici televizija sa nacionalnom frekvencijom su nakon prvog naređenja koje je glasilo „Ćuti i čekaj dalje komande!“ polako dobijali i za informativne emisije pripremali izjave zvaničnika da nadstrešnica na železničkoj stanici nije rekonstruisana (a, za to vreme, predsednik započeo najduže putovanje do Novog Sada od isušivanja Panonskog mora, završivši ga četiri dana kasnije bodrećim raportom svojoj stranačkoj vojsci).

„Bio je zločin i bila je rekonstrukcija“, rekla je Danica Maksimović čim je sela na isti taj kanabe 13. novembra, na šta se voditeljka Jelena Simić (i urednica emisije – dakle, odgovorno lice) smeškala nečujnim i tajnovitim RTS-ovskim osmehom Mona Lize. Teret da postane sledeći ljudski primer razmišljanja doktora Grujića iz „Variole vere“ o delovima ženske anatomije i karakternim osobinama pao je na voditelja Stefana Popovića koji je RTS-ovski profesionalno (dakle, pristojno i sa osmehom) gošću usmerio ka najavljenim i bezbednim temama.

Jelene i Stefani su svuda oko nas. Pored njih se prolazi dok se kroz grad hoda ka protestu protiv najnovije epizode užasa. Nakratko ih pogledamo dok sede u kafićima, egzistencijalistički nezainteresovani za bilo šta osim sekunde u kojoj se nalaze.

Pa sledeće, i one posle, kada se više neće sećati svih prethodnih. Ko su ti ljudi, pitamo se, koji idu u suprotnom pravcu od našeg, sa torbom o ramenu, kesom u jednoj i telefonom u drugoj ruci? Obično su živahni i deluju sasvim bezbrižno. Ko su te stotine motorizovanih Beograđana koji su namerili da prođu Ulicom kneza Miloša baš u vreme kada se održava par dana unazad najavljeni protest ispred Vlade Srbije? Pa onda zbunjeno, zaustavljeni u svojoj putanji od strane osobe u teget uniformi sa fluorescentnim prslukom, skreću u Bulevar improvizujući kako da ih ta za njih nerazumljiva ulična zaludnost što manje omete na putu do obitavaonice.

Jelene i Stefani obično imaju i decu, jer oni nisu ljudi kojima će neki unutrašnji glas reći: „Možda ne moraš da budeš kao i svi. Možda ne moraš ispuniti svoju animalnu biološku svrhu. Možda je ovaj život i nešto drugo, a ne samo serija trenutaka u kojima po potrebi fluktuiramo između ega i ida“. Šta ih uče? Kakvim, štono kažu, vrednostima? Da li među njihove potomkinje spadaju i dve, reklo bi se, maturantkinje koje sam nekoliko sati pred pisanje ovog teksta nepristojno prisluškivao dok sam u kafiću čekao da se detetov košarkaški trening završi i pretvarao se da čitam knjigu. Ako ste pomislili da ću vas sada opteretiti monotonom kritikom mladeži („Oni se ne skidaju sa instagrama i tik-toka!“), varate se. Devojka A je, pred kraj druženja – kada koncentracija popušta, opšte teme bivaju štriklirane i na videlo izlazi intima – devojci B pričala o događaju od pre godinu dana kada joj je drug iz škole rekao da mu se mnogo sviđa. „I tad smo se poslednji put poljubili“, kaže, što bi značilo da su se pre toga ponekad ljubili bez objašnjenja. „Jeste se blicnuli ili pokrljali?“, pita je devojka B. Ispostavlja se da je i te kako bilo i krljanja, što devojku B izaziva da segment razgovora zaključi savetom: „Smuvaj se sa njim“. Kada su ustale i otišle, iza jedne je ostala napola popijena nes kafa, iza druge napola pojeden čokoladni kolač. Karakteristika generacije koja ništa ne radi do kraja? Pokazatelj da je sam razgovor dovoljno zasitio čula? Kako god, na stolu je ostala i vanvremenska, dramski potentna ljubavna priča o dvoje koji ostvaruju međusobnu privlačnost sve do tačke kada je jedno od njih i verbalizuje. Sada postoji neprijatelj – strah. Iskrena reč je ozbiljna stvar, ona može odvesti do bola.

Pitajte o tome Jelene i Stefane, a posebno kada su u emanaciji voditelja i urednika RTS-a. Nisu oni samo od svih neprijatnih slojeva stvarnosti odsečeni hedonisti (što je svetonazor koji obavlja posao dok se stvarnost, u formi nadstrešnice na železničkoj stanici, ne postara da je na tragičan način uzmete u obzir), već su se pretvorili u stražare koji paze da istina ne izađe na videlo. Kada se to ipak dogodi, kao prilikom gostovanja Danice Maksimović, poslednje što će uraditi je da pođu za njom. Šta po tom pitanju kažu kanonizovane vrednosti? Recimo, svima najdraži Andrej Tarkovski, pogotovo Jelenama i Stefanima koji nisu gledali njegove filmove? Pisac u „Stalkeru“ pita naslovnog junaka da li će stražari krenuti za njima u Zonu. „Neće, na smrt je se plaše“, odgovara Stalker. Zona nas, naime, suočava sa najstrašnijom od svih istina, istinom o samima sebi.

Bljesak iskrenosti: uredništvu je najavljeno da će se ovaj tekst baviti „tekućim događajima, sa osvrtom na odluke i ponašanje opozicije“. Znam, znam… Jelene i Stefani su u čudu što postoje paralelne dimenzije u kojima bi se neko samoinicijativno upuštao u taj koloplet očaja praćen uvek iznenađujućim naznakama bezizlaza. Na koncu, šta još ima da se kaže o ljudima koji rešenje situacije vide u još jednoj sesiji skupštinske kvazisvađe sa jurišnicima vladajuće bande? Tako će svi građani Srbije dobiti priliku da čuju istinu, tvrde. Kao da istinu već ne zna svako kome je potrebna kao sastavni deo postojanja. Kao da mislećem delu građanstva nije jasno da je skupština simulakrum svega, od zakonodavnosti do kafanske svađe, budući da niti se u njoj rešava bilo šta, niti najodvratnije uvrede vode ka – kao što bi na stvarnim mestima bilo neizbežno – slomljenim nosevima i otkinutim ušima. Šta još reći o ljudima koji uporno pozivaju poludele građane da koračaju iza „banera“ sa bombastičnim sloganima, sa puno poštovanja nazvanim „šetalice“? O ljudima koji nemaju hrabrosti da preskoče ili zaobiđu rampu i zalepe papir sa svojim zahtevima na kapiju prazne zgrade ispred koje su došli da protestuju? Ne shvataju li? Ili vrlo dobro shvataju da ne smeju da i sami stupe u memljivu Zonu iz „Stalkera“ gde se suočavamo sa istinom o sebi koja, da, može ili mora biti surova, ali ima se izdržati da bi se došlo do suštine.

Penzioner sa juga Srbije koji preživljava sa petnaestak hiljada dinara mesečno, Jelene i Stefani koji u beogradskoj novogradnji svoju decu uče da je poenta života ignorisanje neprijatne stvarnosti i snalaženje kroz prijatnu, svi oni, i ne znajući, i ne želeći da znaju, žude za istinom. Za njih nije kasno, kao za nesrećne duše sa novosadske železničke stanice. „Ko nije drvo razumeo prvo pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio“, rekao je pesnik. „Bio je zločin“, rekla je Danica Maksimović. „Smuvaj se s njim“, rekla je jedna pametna devojka svojoj uplašenoj drugarici. Stupi u istinu. Valjda je dovoljno nas konačno sve razumelo, po ceni koju su plaćali drugi.

Autor je scenarista i filmski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.