Kao beba sam se gušio od trovanja ugljn-monoksidom.
Bio je neki problem sa odžakom, pa se vraćao dim nazad u Kreka Veso. Početkom devedesetih se još koristio ugalj, posle smo u smederavac samo drva ložili.
To ne pamtim, pričali mi roditelji da sam jedva preživeo, ali pamtim kada se zapalila struja zbog loših instalacija jednu noć, pa smo pretrčali kod komšija.
Doneli mi moji ujutru stvari, pa sam od komšija krenuo u školu taj dan.
Kod njih smo spavali i za vreme bombardovanja.
Nije da je postojao rizik da će NATO gađati našu kuču, ali je bia toliko trošna da bi se srušila, ako raketa pogodi negde po Beogradu.
Podrum je bio dobro sklonište za babu 1941. kada su se tu smestili za vreme nemačkog bombardovanja, ali pola veka kasnije i nije baš bezbedan.
Kasnije te godine su nam stručnjaci rekli da je „kuća bez temlja, ugrožene statike i nebezbedna za život i zdravlje stanara“ ili narodski srušiće nam se na glavu, jer se raspada.
Pokušaj zamene krova 2000. godine završio se padom zidova, kao kula od karata, pa se moralo krenuti od temelja.
Naučio sam tada kako se postavlja brodski pod, šta je košuljica, kao i da kada gradite kuću obavezno mora da se stavi opšivka, da ne biste posle mrzeli golubove.
Godinu dana kasnije dolazi neka gospođa, hoće da se iselimo i damo joj novu kuću.
Nisam sa 11 godina najbolje kapirao o čemu se radi, ali znam da smo dobili na sudu prvih par puta, da živimo u porodičnom domu tada već 70 godina i imamo deo vlasništva.
Šta bi mogao da bude problem?
Ispostavlja se da je sa mojim čukundedom i čukunbabom tu živela još neka žena koja je umrla jedno četrdesetak godina pre mog rođenja.
Ona nije imala naslednika pa se po sudovima bivše Jugoslavije njena imovina decenijama delila i tako došla do ove gospođe i njene ćerke advokatice.
Nije im bila zanimljiva ona straćara, pa se nisu pojavljivali jedno 60-70 godina (čitaj nikada), ali sada je tu nova kuća, a oni advokati, a moji roditelji neki običan svet, baš se zgodno namestilo da se pokrene parnica i dobije jedna solidna nekretnina.
Nije jednostavno tražiti novu kuću, a ne platiti razliku, pa je onda najzgodnije bilo praviti se da ona nije ni sagrađena, nego kao sudimo se za onu staru i potrudimo se da sudija ne ulazi baš u detalje, ko je tu živeo pet generacija i sagradio novu kuću, čisto da mu stara ne pobije decu.
Dobiju tako ljudi presudu za kuću koja je preživela dva bombardovanja i srušila se 2000. godine kada se ključni vezivni element – krov, pokušao zameniti.
Sada je samo ostalo da se nekako uzme nova kuća na osnovu presude za onu nepostojeću.
Sreća po neke, pa u Srbiji može svašta, samo vam treba jedna Mirjana Dimitrijević, koja je pisala zakon o izvršenju kao sudija, a onda postala izvršitelj, jer je to ipak malo profitabilniji posao.
Izvede Mira novo suđenje, u dvorištu pre mesec dana, dopuni presudu i kaže pa da, ovo gde vi živite je kuća iz presude, tačno se vidi po tome što je na istoj adresi i vi morate napolje.
Tako je jedna porodica u Beogradu preživela dva bombardovanja, ali izgleda neće sistem izvršenja u modernoj Srbiji, gde pojedini izvršitelji imaju neograničenu moć, a dom se kaže nekretnina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
