Jedan gradonačelnik i jedan lord

Čini to na osnovu sopstvenog iskustva kroz koje je morao da prođe pošto je upozorenje lorda Karingtona o budućnosti Srba u Hrvatskoj bilo ignorisano. Ovaj iskusni britanski političar, nekadašnji ministar spoljnih poslova, a zatim i odbrane Velike Britanije, uporni pregovarač koji je crnoj većini stanovništva u nekadašnjoj koloniji Rodeziji, a današnjem Zimbabveu, doneo samostalnost, nezavisnost i od belaca i od crnih stanovnika koje su belci očaravali novcem. I od Velike Britanije. Ko se još seća, na početku raspada Jugoslavije pokušavao je da pregovara i pomiri zavađene Balkance, posle je odustao tvrdeći da je sa poglavicama u Zimbabveu bilo teško, ali kad jednom obećaju nešto, drže se zadate reči. Za razliku od balkanskih, bivših „jugo-poglavica“.

Ostavka lorda Karingtona je ozvaničena u Londonu 1992. na Konferenciji o Bosni i Hercegovini kad nije želeo da daje intervjue i nije više hteo da se bavi, po njemu, očigledno uzaludnim i besmislenim poslom. Napravio je ipak jedan izuzetak. Dao je intervju ovom reporteru tadašnje Borbe. Malo je govorio o Bosni, malo o ostavci i poverenju koje ima u svog naslednika lorda Ovena, mada se moglo razumeti i da sa balkanskim lordovima rata zapravo niko ne može baš da izađe na kraj. I verovatno je baš ta sumnja u uspeh bila povod lordu Karingtonu da neočekivano, kad je reporter Borbe već bio na izlazu posle intervju, pošalje saradnike s molbom da se vrati, a onda je postavio retoričko pitanje: „Ništa me niste pitali o sudbini Srba u Krajini?“ Diplomatski i ljubazno zanemarujući da primeti nelagodnost novinara koji je tako nešto propustio da pita, čak i ako je tema konferencije bila Bosna, bukvalno je zamolio da Srbima u Krajini bude prenesena njegova lična, ljudska poruka. Suština te poruke koju je Borba objavila uokvirenu u sredini intervjua – što će kasnije izazvati optužbe za izdaju Srbije i Borbe i novinara u gotovo svim strankama, a radikalnoj posebno – bila je:

„Prenesite Srbima u Hrvatskoj da za Krajinu prihvate plan Z-4, jer njime dobijaju autonomiju, samostalnost, ingerencije, parlamenat, čak i zastavu i sva obeležja što se retko gde može naći. Ako to ne učine od Srba u Krajini neće ostati ni kamen na kamenu (u slobodnom prevodu -prim.aut.). Nestaće sa teritorije gde su bili vekovima, pašće još više žrtava i krvi za novu državu gde njima neće biti mesta“.

Ovih dana, gradonačelnik Knina je svojevrsni eho ove Karingtonove poruke Srbima na Kosovu. U blažoj formi, bez ikakve strašne budućnosti o krvoproliću, ali ipak, posredno upozoravajući na Ahtisarijev plan. Tekst u kojem je jedva ko bio spreman da ospori da se daju velika prava manjinama, nealbacima i na prvom mestu Srbima i njihovim kulturnim i religijskim spomenicima. Uglavnom se govorilo u zvaničnoj Srbiji o Ahtisarijevom planu samo kao predlogu za nezavisnost i ništa više od toga, ako se to dogodi, pa makar i uz pomoć Kumanovskog sporazuma. Nije teško pretpostaviti da delu albanske zvanične javnosti deo Ahtisarijevog plana o manjinama nije baš prirastao srcu, baš kao što su nekadašnje vlasti u Hrvatskoj strepele da bi Srbima u Krajini moglo da sine da prihvate Z-4 i ostanu tu gde su.

Kosovo, koje je već priznalo malo više od jedne trećine članica UN, jeste drugačije, ali ipak ostaje nedoumica, bez obzira na ishod izbora na Kosovu: da li je ovde i posle dve decenije uopšte mogućno istinsko multietničko društvo, uprkos zaklinjanju ljudi na vlast da im je to glavni cilj.

Primer nije samo Kosovo, već i BiH gde će Srbija, govori se, čak imati izlaz na more kroz Republiku Srpsku (ne kroz BiH). Zatim i Hrvatska i Krajina u njoj kakva je danas. I šta to sve rade Vojvodini baš sada ovde u Srbiji oni isti što su bili protiv Z-4. Podmeću joj otcepljenje ne primećujući da prvi put na plodnoj vojvođanskoj zemlji ima gladi. Ne samo u urbanim (srpskim!) Sremskim Karlovcima, već i u pitomoj Čoki.

I, konačno, zašto papa ne može da dođe u Srbiju kad svi zvaničnici tvrde da je – multietnička?