Jedan, jedini, Krivi

Vojin i Radmilin sin, vukovac iz Zvečana. Studentski uzor beogradskih medicinara, u drugoj polovini sedamdesetih, eksponencijalno uspešni postdiplomac i zahvaljujući manuelnoj veštini, samopouzdanju i energiji, učenik i naslednik Bila Hilda, doajena planetarno čuvene londonske bolnice „Sain Mark“.

Biografijom ekvivalentnu njegove bibliografije, prof. dr Zoran Krivokapić ostavio je večiti trag u hirurgiji završnog dela debelog creva.

Bio je akademik SANU, načelnik Odeljenja kolorektalne hirurgije Prve hirurške klinike Kliničkog centra Srbije, inicijator osnivanja i direktor Društva kolpoproktologa Jugoslavije, član Engleskog kraljevskog koledža hirurga, član Američkog koledža hirurga, počasni član američkog, italijanskog, izraelskog, rumunskog, mađarskog, bugarskog udruženja kolorektalnih hirurga, direktor i član Borda međunarodnog društva univerzitetskih kolorektalnih hirurga, Evropskog udruženja za digestivnu hirurgiju, Mediteranskog udruženja koloproktologa, član Udruženja kolorektalnih hiruruga Velike Britanije i Irske, član Poljskog udruženja kolpoproktologa, počasni član Univerziteta u Krajovi (Rumunija).

Beskrajno ambiciozan, u zadivljujuće bogatoj karijeri, prof. dr Krivokapić je predavao, po pozivu, u Japanu, Americi, Kini, Rusiji, Engleskoj, Rumuniji, Turskoj, Brazilu, Francuskoj.

Na početku karijere, u orbitu prestižne hirurgije lansirao ga je tzv. „Slučaj Martinović“. Na pismenu preporuku mentora profesora Stevovića, 1985. godine, pomogao je nesrećnom Đorđu Martinoviću, iz Gnjilana, asistirajući prilikom uspešne operacije najnovijom hirurškom metodologijom, u Londonu.

I tako dalje, stigao je najdalje. Poštovao je biologiju. Naročito, molekularne osnove i genetiku. Klanjao se univerzumu ljudskog života. Dobrovoljno prihvatao sve izazove i neizbežnu borbu.

Oduvek i zauvek, na raskršću – dve istovremene ljubavi. Razapet između hirurške sale i najozbiljnijeg hobija. Rođeni sportista i nesuđeni košarkaš. Nenadmašni plejmejker šampionskog sastava na popularnim univerzijadama i medicinijadama u Ohridu, Šibeniku, Rovinju, na Paliću, u Puli.

Najambiciozniji u beogradskom Železničaru, sa nezaboravnom epizodom u slavodobitničkom sastavu Radnički FOB.

LJubimac malih terena i svedok najvećih košarkaških dostignuća. Dobitnik najprestižnijih priznanja, prezirao je prosečnost.

Imao je svoj mikrokosmos. Naginjao je pozitivnim vibracijama, navijao za optimizam i strpljivo nudio nadu.

Nemamo čarobni štapić, nego skalpel. Ali, šta vredi rodoljublje, bez čovekoljublja – refrenski ponosno i nesebično, ponavljao je Krivi, najtežim pacijentima, nezaboravni Hipokratov amanet.

Kad se našao s druge strane, nije tražio odstupnicu. Uhvatio se ukoštac sa svojim kancerom, kojem je decenijama znao meru i hronologiju. Prijatno iznenađen saosećanjem, sa svih strana, od kolega i pacijenata, što su za njegovo zdravlje najviše brinuli porodica i istomišljenici iz zemlje i inostranstva.

Suprug Dragane, fizijatra, i otac ortopeda Branislava, kao da je predosećao da mu vreme izmiče. Vanserijski dijagnostičar je znao da ubrzani život i brza hrana mame rak. Zloglasnim povodom, javno je prozvao i imenovao žurbu, odnosno preteranu brzinu za maćehu pravde i pratilju nesreće.

Dobrovoljno, manje uživajući u onome što je postigao, od onoga čemu se nadao. I što nije prestigao životnu brzinu, ni imao više vremena da smireno, natenane nađe oduška, u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu. U ibarskom tihovanju i jutrenju, uz oca, majku i sestru.

Neumoran u davanju. Zlatnih ruku i čista obraza.

Putuj, generacijo. Nezamenjivi druže.

Jedan, jedini, Krivi.

Autor je univerzitetski predavač

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.