Nemoj na trčanje, crveni smo. Sad je strašno, ljubičasti smo. Popravlja se, narandžasti smo. U dobro je, žuti smo. Otvorite sve prozore, zeleni smo… Pretpostavljam da ovo postaje uobičajena porodična konverzacija širom Srbije.
Prebojila nam se svakodnevica. I živa i virtuelna. Pastelne boje jeseni, od žute preko narandžaste do smeđe, omalale Instagram i Fejsbuk. Vole ljudi da slikaju prirodu. A da li ovim fotografijama treba dodavati i boje vazdušnog zagađenja? Svakoga dana okačimo boju sopstvene lokacije sa aplikacije AirCare ili neke druge koju pratimo.
Pa, da vidimo ko kakav vazduh udiše. I ko i dalje diše. Jednom sam to učinila. Bio je lep, sunčan dan, a u Beogradu je tada indeks EU AQI iznosio 130, uz pripadajuću ljubičastu boju pozadine.
To znači da je koncentracija otrovnih čestica bila višestruko veća od dozvoljene, kako onih PM 10, tako i onih zločastijih, PM 2,5, koje se talože duboko u plućima. I odnose hiljade života svake godine u Srbiji. Na prvi pogled, taj PM 2,5 kao da je brat blizanac onom kovidu. Manji da manji ne može biti, voli ljudska pluća više od svega, i ubija.
Kako je reagovalo moje Fejsbuk društvo na moju ljubičastu objavu? Nikako. Dobila sam svega nekoliko lajkova, mada, šta tu i ima da se lajkuje, ali nije bilo nijednog komentara. Valjda ljudi ne vole da ih podsećaš na ružne stvari, dovoljno je ovo s kovidom… Ne vole ni da misle na ono što ne mogu da promene. A da li je baš tako? Da ne mogu da promene.
Ali, kako da ne izađeš da se prošetaš po tako lepom danu? A te čestice, neće valjda baš u moja pluća. A i to zagađanje, pa, bilo ga je oduvek. Tačno, na ovim prostorima počelo je još u vreme SFRJ, sa ubrzanom industrijalizacijom i urbanizacijom. Međutim, zbog klimatskih promena i nečinjenja i nerešavanja problema prljave industrije i ostalih zagađivača, sve je gore. A čak i da je stanje isto godinama unazad, zar nije dovoljno što se probudila ekološka svest i što je nauka dokazala da ljudi umiru zato što udišu loš vazduh? Njih sedam miliona u svetu svake godine.
Dovoljno da se stvori potreba za preduzimanjem mera na svim nivoima. Od ličnog, pa makar da si dete – današnja deca dobijaju mobilne telefone već sa pet godina, i naravno da bi umela da koriste pomenute aplikacije i upamte koja boja šta predstavlja, kada smeju, a kada ne smeju da trče, nažalost, tako stoje stvari – preko nivoa vaspitača i nastavnika, do privrednika, funkcionera i nosilaca vlasti.
Evo ponovo jednog naizgled lepog, sunčanog dana usred novembra, ali ljubičastog. Izađoh na terasu da osmotrim kako to izgleda „na terenu“. U mom vidokrugu nalazi se park i veći deo školskog dvorišta. I na tom prostoru – predstavnika svih starosnih grupa. Dvoje vremešnih komšija u zimskim jaknama sede na klupi i o nečemu žučno raspredaju, sudeći po gestikulaciji.
Sigurno ne o zagađenju vazduha, inače ne bi bili napolju. Deca jurcaju biciklima kroz park. Dve mame stoje na košarkaškom terenu i razgovaraju, nadgledajući svoju decu. Jedna mlada žena gura kolica s bebom i priča na mobilnom telefonu. I što je možda najgore, a što se može videti i u drugim delovima grada, verovatno i širom zemlje, u školskom dvorištu za loptom trče školarci u majicama i šortsevima. I punim plućima udišu otrov.
Nije problem što su lako odeveni na samo 13 stepeni, već što uopšte imaju čas fizičkog napolju umesto u sali, u uslovima ekstremnog zagađenja, za koje na svim sajtovima namenjenim ovom problemu, stoji upozorenje – zatvoriti prozore, ne izlaziti napolje, vazduh je opasan po zdravlje. Naravno, još je neuporedivo opasniji ako si fizički aktivan.
Šta ovo znači? To znači da dotični nastavnik koji je izveo đake u školsko dvorište nije prethodno bacio pogled na svoj mobilni telefon, ne veruje u zagađenje ili ga nije briga. To dalje znači da ni direktor škole ne veruje u ovaj fenomen, ne prati situaciju ili ni njega nije briga.
A to dalje znači da škole nemaju nikakvo uputstvo za postupanje u uslovima toksičnog vazduha, odnosno, nikakvu preporuku, ili još bolje zabranu izvođenja nastave fizčkog vaspitanja na otvorenom kada je vazduh zagađen, a koju bi izdalo nadležno ministarstvo. Ili je škole imaju, a ne poštuju je. Ili je nemaju zato što ni nadležno ministarstvo nije briga. Ako je ipak imaju, gde su onda aero-redari u neboplavim prslucima da kazne škole koje ovu uredbu krše? Ja nisam videla nijednog.
Šta ovo dalje znači? Da se možda roditelji nisu zainteresovali kako izgleda čas fizičkog vaspitanja kada je vazduh zagađen, ili jesu, a nisu reagovali? Ili nisu adekvatno reagovali?
Dakle, žmurimo, odbijamo da gledamo, a vidimo ono što ne bismo smeli da vidimo – vazduh. Ne zanima nas, ćutimo, trpimo. Da, ćutali i trpeli 500 godina. Pa, možemo još koji vek, žilav smo mi narod. Doduše, sve malobrojniji.
Autorka je književnica i slobodna novinarka
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.