Jedan od 827

Ne slušam irelevantne izborne vesti na Prvom programu Radio Beograda.

Ionako je još rano, a i svesno odmaram mozak do stvarnih saznanja koja me čekaju kada uđem u stan.

Sat ranije, brojao sam glasove u jednoj od učionica OŠ „Jelica Milovanović“, na izbornom mestu Sopot 29. Kontrolor do mene (valjda zastupajući interese Dveri, o tome kasnije), primetivši da se broj listića sa zaokruženom listom „5. Vladeta Janković“ povećava, pita, „Koji je ovaj pet? Vladeta?“.

Kontrolorka preko puta stola, dok gomila broj jedan, pokušava da objasni, „Ma, to je onaj matori… onaj, sa bradom… bio je jedan-dva puta na TV-u sad skoro“.

Ko su ti kontrolori, na četrdeset minuta smirene vožnje od Slavije? I ko sam ja?

Pre pet godina prošao sam kratku obuku za kontrolore koju je organizovala tada sveža politička organizacija Ne davimo Beograd u CZKD-u.

Posle toga nisam poslao prijavu na vreme, ili sam na neki drugi način pokazao manjak revnosti, te su izbori prošli bez mog sprovodilačkog učešća.

Ovaj put sam, poguran od strane bliske osobe, izveo ceo proces od početka do kraja, i u nedelju, u pet ujutru, krenuo sa dorćolskim saborcem put Sopota.

Na „zum“ obuci su zamolili svakoga ko je raspoložen da ode u prigradske opštine da to i učini, jer su u centru solidno „pokriveni“.

Pa, što da ne?

Kad se već bavim tom mukom, barem da bude negde gde inače ne bi bilo nikoga.

Osim nas dvojice, u teoriji je na tom izbornom mestu trebalo da budu još četiri opoziciona kontrolora (dva za Ponoša, dva za UZS parlamentarnu listu), uz još dva za Dveri, a njihovi kontrolori su se, kako reče naš koordinator, u prošlosti dobro pokazali.

U stvarnosti, međutim, kontrolori su Sopoćani koji to rade već decenijama, i do kraja dana nije se sa sigurnošću moglo utvrditi koji je čiji.

Dakle, sami smo, što i nije neki problem. Naime, opštinom vlada isti čovek od 1989. godine, iz kancelarije čiji zid i dalje krasi Titova slika.

Sve se zna, pa i krađa na izbornom mestu deluje kao nikom potrebni cirkus.

Ipak, ponašamo se odgovorno, diskretno smo namereni da zauzmemo taktički bitne pozicije, jedan je uvek u prostoriji, i dogovaramo se u koje vreme ćemo odsustvovati na po tri sata da bismo „skoknuli“ do Dorćola radi glasanja.

Tokom tri sata samostalne odgovornosti neću praviti nikotinske pauze.

Do deset ujutru ulaze penzioneri i poneki sigurni glas, mrdam lenjir i rizikujem da se zarazim deltakron sojem.

Zakazuje se malo više kućnih glasanja nego što bi bilo očekivano, no, zakazivanja deluju legitimno, a svakako smo dobili instrukcije da je bolje da pripazimo šta se dešava na izbornom mestu.

Kasnije biva življe, ulazi i priličan broj produhovljenijih fizionomija.

Svakoj se obradujem, znajući da je ceo taj višesatni napor principijelno smisleno gubljenje vremena. Rezultati su sledeći: beogradski izbori – SNS 182, Ujedinjeni 37, SPS 35, DSS 23, Zavetnici 19, Šešelj 13, „Moramo“ 13 (za dlaku više od tri procenta), Dveri 12, Vujošević 8, Suverenisti 6; predsednički – Vođica 224, Ponoš 42, DSS 27, Zavetnica 24, Biljana Stojković, Boško Obradović i Suverenistkinja po 12; parlamentarni – da li je bitno?

* * *

Koju nedelju pred izbore, u razgovoru sa preterano optimističnim opozicionim glasačem rekoh, „tamo gde su ulice oni će da izgube, i to ponegde katastrofalno, ali čim ulice postanu putevi, kreće raspad“.

Pre pisanja teksta sam sproveo mali eksperiment, sabravši sve tri izborne jedinice iz OŠ „Skadarlija“.

Od 2.322 glasača, izašao je 1.401 (60,5%). Vladeta Janković (482), „Moramo“ (306) i Duško Vujošević (51, tu prelazi cenzus, mada za ovo istraživanje to nije toliko bitno) zajedno imaju 827 glasova. SNS (253), SPS (56) i Šešelj (14) – 323.

Desničarske stranke manje ili više upitnog opozicionog svojstva – 206.

Ipak, Stari grad je bio i ostao jezgro socijaldemokratske misli, u poslednje vreme izbegavši i kvazidžentrifikaciju koja je napastvovala i donekle demografski izmenila Vračar.

Desiće se to i na Starom gradu, jednom, ali dok nas zaobilaze, bivaće „počišćeni“.

Pogledajmo zato primer sa Palilule, sa izbornog mesta u vrtiću „Suncokret“, u Višnjičkoj banji, odakle uz RIK rezultate imam i pouzdano kontrolorsko svedočenje.

Na tom mestu u prošlosti je SNS pobeđivao sa dvostrukom razlikom, kaže moj izvor a mrzi me da tragam za arhivskim PDF-ovima.

Ovaj put, opozicija je tesno pobedila – jasno, ukoliko iz grupe desnih boraca za cenzus priključimo DSS.

Što se tiče kontrolorske situacije, dve SNS-ovke su se upisale i dalje se nisu preterano bavile izbornim procesom, ili nisu ni bile tu, što je značilo da je pet žena bez odmora radilo trinaest sati za stolovima.

A bila je gužva, stalno, što nije slučajno već instruirano, kao što sam i pomislio kada sam u Sopotu saznao za beogradske redove.

Mučenje, ogađivanje, uvođenje suvišnih tema – sve je to modus operandi koji bi trebalo da već dobro znamo.

Ujedinjena opozicija, zanimljivo, nije bila ni u Višnjičkoj banji kvalitetno zastupljena, sa otkazima u poslednjem trenutku i samo jednom od četiri planirane kontrolorke.

Opozicione glasače, u teškom rastrojstvu nakon spuštanja sa tripa, moram da pitam – da li ste svesni gde živite?

Da se milion neobrazovanih ljudi tendenciozno drži u takvom siromaštvu kako bi im jedino preostalo da vole tamničara koji im dostavlja buđavi hleb.

Ima ona scena u seriji „Vuk Karadžić“ u kojoj Turci dozvoljavaju ženama i ćerkama nabijenih na kolac da ih povremeno napoje, što bi bilo dobro poređenje sa stanjem jedne petine glasačkog tela.

Da li ste shvatili kakva poganost ovde raste, na prethodno dobro navodnjavanoj njivi, što je bio slučaj i pre dvadeset i pet godina, samo što ovaj put neće biti pomoći spolja?

Verovatno ste primetili da je ova kolekcija od nekoliko miliona ljudskih bića od ubistva premijera stavljena u klasu korisnih idiota od kojih valja sklanjati oštre predmete i upotrebljavati ih za ono malo funkcija za koje su evolutivno sposobni? „Morate pokucati na svaka vrata“, vrištano je opozicionim delatnicima.

Da li bi imalo smisla da krenem da kucam na vrata i teram ljude da me slušaju kako pričam zašto Alan Rob-Grije nije bio oduševljen načinom na koji je Alan Rene njegov scenario vizuelno preveo u film „Prošle godine u Marijenbadu“, pa je odlučio da i sam počne da režira, što je istoriji svetske kulture donelo remek-delo „L’immortelle“?

Ne vredi kucati na vrata ako govorite različitim jezicima. Što sve znači da mi, ulični ljudi, ostavljeni na cedilu od strane Zapadne Evrope, moramo krenuti od sebe i biti svesni svojih grehova i ograničenja.

A zatim, i svoje snage.

U trenutku pisanja teksta, pitanje većine u Beogradu (ili istinitije, na teritoriji u čijem jednom delu je i Beograd) ostaje otvoren.

Ako nedovoljno dobro pripremljena opozicija ipak uspe da, uz pomoć pritiska građana, primora zlo da ponovi izbore svuda gde za to ima osnova, lista koju predvodi Duško Vujošević preći će cenzus.

Time se stvara postizborna kriza; zlo započinje kupovinu i ucenjivanje opozicionih odbornika; „spavači“ skidaju maske; kopaju se rovovi u panici pred napadom, a znamo da se ne radi o junacima koji bi poginuli za svoju ideju, ponajviše jer je ne poseduju.

Ne, šmugnuće i ostaviti na položaju „investitore“ koji smatraju da su uspešno oprali svoj kriminalni novac, da mole novu vlast za razumevanje i nastavak saradnje. Neka to bude kratkoročni plan, uz svest da nijedna izborna krađa iz prošlosti nije bila otkrivena pa pobeđena jutro nakon izbora.

Uskoro ćemo još bolje znati ko smo, a ni sada nije teško. Ja sam Pavle Simjanović, kontrolor u Sopotu i glasač na izbornom mestu u školi koju sam upisao nekada davno, toliko davno da je nosila ime ubijenog borca za radnička prava. Ja sam jedan od 827.

Autor je filmski kritičar Danasa