Jedan pogled na svet

Petak, 31. maj

Junak današnjeg dana je novinar Vuk Z. Cvijić. Ovaj tihi nenametljivi čovek ušao je u najžešći osinjak organizovanog kriminala i korupcije. Iz nedelje u nedelju on raskrinkava kriminalne radnje raznih uzurpatora društvene moći.

Sad je doživeo da ga na ulici fizički napadne čelnik jednog opskurnog tabloida. Zašto? Nema drugog objašnjenja osim da se taj ,,kolega“ oseća delom struktura koje Vuk tako neumoljivo i novinarski argumentovano razobličava pred licem javnosti.

Drago mi je da mogu da kažem da je Vuk Danasovo dete. Došao je u ovu redakciju kao potpuni početnik, sa iskrenom željom da uči. U Danasovom inkubatoru uvek je sazrevalo više novinara nego što je objektivno bilo mesta u prvom timu, hoću reći, nego što je moglo da dobije stalno zaposlenje i redovnu platu. Tako je to bilo u ovom krhkom i nesigurnom medijskom biznisu. Nadam se da je danas bolje i lakše za novinare.

Vuk je svoj profesionalni put nastavio u drugim redakcijama i stigao do statusa vodećeg novinara eksperta za oblast kriminala. Čini mi se da je ekipa koja je doskora pravila Nin, a sada nedeljnik Radar, prava novinska kuća za Vuka Z. Cvijića.

Sećajući ga se iz njegovih skoro dečačkih dana, dao sam sebi za pravo da mu šaljivo, u hajdučkom maniru, čestitam rane junačke. I danas je očigledno potrebna jedna vrsta junaštva da bi se u Srbiji časno obavljao novinarski posao, onako kako ga radi Vuk Z. Cvijić.

Subota, 1. jun

Danas je špic izborne ćutnje. I, evo, ja kao lojalni građanin neću ni za sebe samog da mislim šta me sutra čeka. Šta sam dosad smislio, smislio sam. A ima i drugih stvari dostojnih muške pažnje, npr. finale fudbalske Lige šampiona Real – Borusija.

Nije baš da sam ja toliki fudbalski fan kao moj veliki prijatelj od brucoških dana, NJegova ekselencija eks ambasador Srbije u Indiji i još pet-šest okolnih zemalja Jovica Mirilović.

On zna sve o fudbalu, pa i o drugim sportovima. Mnogo je tema o kojima Jovo i ja možemo da razgovaramo posle pedeset dve godine druženja. Ali sport je ekskluziva u našim razgovorima.

Ne znam da li je otrcano reći da tako ostajemo veliki dečaci, dobro, mladići, koji se ne daju starosti.

Ako su toliki pjesnici pevali tugovanke o mladosti koja ih ,,vara i krade“, očekivali da ih Ines ,,gurne ispod stola koljenom“ itd, možemo Jovo i ja da u osmoj deceniji sa žarom pratimo sport.

On mnogo više nego ja.Inače, kad me pitaju za koga navijam od evropskih klubova, ja odgovorim: podjednako za Real i Mančester Junajted.

Sa njima je Partizan delio megdan kad je bio na vrhuncu u svojoj skoro osam decenija dugoj istoriji, i to u vreme kad je fudbal meni značio najviše.

U istoriji je zapisano: Partizan je 1966. u polufinalu pobedio Mančester Junajted i u finalu izgubio od Reala. Neću da pominjem imena ni iz jednog od ova tri tima. Nisam više ni sam siguran jesu li to bili živi ljudi ili mitska bića.

Ili je sve bio dečački san?

Uglavnom, nikad se ništa slično nije ponovilo. Mislim, što se tiče Partizana. Real i Mančester i dalje jašu. Zato navijam za njih. Oni su garant da se ono iz šezdesetih stvarno desilo.

Nedelja, 2. jun

Izbori. Da počnemo sa trivijama. Dvadeset tri godine stanujem na istoj novobeogradskoj adresi i glasam u obližnjem vrtiću.

Ove godine biračko mesto mi je prvi put u takođe obližnjem domu zdravlja. Koliko sam obavešten, razlog je porast broja birača. Razumljivo. Na bivšim zelenim površinama, zaostalim iz mračnog komunizma, podignuto je poslednjih godina više novih zgrada, doselili su se novi stanari i moraju da glasaju.

U redu, idemo u dom zdravlja, ali kud baš kod zubara?! Nije valjda neki bojkotaški lobi isposlovao da se čin glasanja obavlja na mestu od kojeg mnogi zaziru? I da zato odustanu?

Ja odlazim na svoje novo, pomalo bizarno biračko mesto, sa drugom vrstom nelagode. Tokom trideset tri-trideset četiri godine višestranačja, „moji“ uglavnom nisu pobeđivali, ali nisam imao većih dilema treba li im dati glas.

Uvek sam verovao da su oni ,,pravi“ i da će vremenom napredovati i da zato treba glasati za njih. Ove godine je trebalo najpre isplivati iz dileme izaći ili ne izaći na izbore, odnosno koji su ,,moji“ u toj prvoj liniji unutar opozicionih razgraničenja.

Znate kako sam rešio ovu prvu dilemu, a kojoj od dveju potencijalno saradničkih i otvoreno konkurentskih lista sam dao glas – neću da kažem.

Na kraju dana imamo potvrdu onog što je jedino i moglo da se desi. Nije ovo bio put koji je mogao dovesti do dobrih rezultata, a kamoli do pobede ,,naših“. Razmišljaćemo o tome (nisam rekao: plakaćemo!) sutra.

Ponedeljak, 3. jun

Analize, analize, analize… Svi postizborni razgovori su u osnovi nastavak onog što smo slušali od trenutka kad se desio opozicioni predizborni raskol.

I stranački ljudi i tzv. analitičari sa upornošću, i sad kad je priča završena istrajavaju na temi je li trebalo izaći ili bojkotovati izbore, pardon, nastaviti borbu za bolje uslove, i ko je kriv za ovo kako je ispalo.

Kada markantni general Ponoš kaže da su oni koji su izašli na izbore dali legitimitet Vučićevoj vlasti, opoziciono nastrojeni građanin koji je ,,obavio svoju građansku dužnost“ se pokunji i dođe ga sramota.

A može i obrnuto: kad neko iz mlađe poletne ekipe, koja se i pod ovakvim uslovima suprotstavila Vučićevim snagama, kaže da su Đilas i Miloš Jovanović salonski bojkotaši koji nastavljaju da sede kod kuće (i u republičkom parlamentu) umesto da su dali doprinos da se osvoji poneki grad i opština gde je malo falilo, onda bude neprijatno onom građaninu koji je ogorčen Vučićevom vladavinom, ali, eto, nije hteo da glasa pod ovakvim uslovima.

I šta da se radi?

Možda zvuči alanfordovski, ali ako želi pobediti, opozicija mora osvajati više glasova. Ovakva kakva je sada, ona, jednostavno, ne dobacuje do dovoljno velikog broja ljudi.

Kako ubediti da bi nam bez Vučića i njegovih satrapa bilo bolje sve one mlade, a bogami i lepe ljude (u svakom slučaju ne krezube marginalace) koji hoće da rade nečasne poslove u tzv. kol centrima, elegantne devojke i mlade mame što s duplim spiskovima nevino dežuraju u parkovima u blizini biračkih mesta, uspešne biznismene koji ustupaju svoje lokale za potrebe naprednjačkih štabova za tajne operacije, da ne govorimo o onolikom narodu što pristaje da se fiktivno seli iz opštine u opštinu i spreman je da junački pogine kad ga novinar izdajničkog medija uhvati na delu, ili braću Rome, koji misle da je najnormalnije da za obavljanje glasačkih radova dobiju napojnicu od dve-tri hiljade dinara…

Šta hoću da kažem?

Pod naprednjačkom vlašću stvorena je i stvara se sve zamašnija struktura koja se dobro oseća. To što mi ,,emancipovani“ mislimo da su oni izmanipulisani ništa ne menja. Oni ne misle tako i nisu spremni da nekog drugog izaberu da ih vodi. Glasaju za Vučića. I tako od 2012. A ima to i svoju predistoriju, ali da ne odemo predaleko.

Ni ovaj dnevnik, a pogotovo dnevničar, nisu tog formata da poduče nekog budućeg pretendenta da bude vlast posle Vučića, kako to da izvede. Ovakvim predizbornim sholastičkim nadmudrivanjima o izbornim uslovima, i borbi kroz institucije, sigurno ne. Kad-tad treba osvojiti više glasova od protivnika.

Utorak, 4. jun

Danas sam pacijent. Takav je život. Prebrodio sam kako-tako nekoliko zdravstvenih ispada i sad odlazim na kontrolu na više klinika.

Psihološki, pacijent pred lekarom postaje pomalo infantilno biće. On je mali i bespomoćan, a čika doktor je veliki i jak i on će ga zaštititi. Gubi se osećaj ko ima koliko godina i ko bi zapravo mogao biti ,,dete“, a ko ,,veliki“.

Ja imam čika doktora docenta dr Marka Stojanovića, neuroendokrinologa. Osmislio mi je komfornu terapiju koja daje rezultate u lečenju delikatne bolesti.

U jednom opuštenijem razgovoru on me izvlači iz podrazumevajuće uloge pacijenta. Znajući za moje godine i ne znam šta još iz moje biografije, pita me da li sam znao njegovog nažalost pokojnog oca, filmskog reditelja i jedno vreme novinara Lazara Stojanovića.

Evo još jedne potvrde da je ovo mali grad! Lazara sam sa javne scene znao decenijama, a poslednjih godina njegovog života bili smo u čestoj komunikaciji posredstvom ekologa, multimedijalnog umetnika, Danasovog dugogodišnjeg kolumniste Božidara Mandića.

Lazar je cenio ono što radi nezaustavljivi Boško sa Rudnika. Dolazio je kao i ja na njegove izložbe, predstave, tribine. Snimio je i film o Porodici bistrih potoka, Mandićevoj komuni. Sećam se promocije tog filma i poslednjeg susreta sa Lazarom Stojanovićem u jesen 2016. godine u staroj zgradi Kinoteke. U proleće sledeće godine Lazar je preminuo.

Sinu Marku je drago kad mu kažem da treba da se ponosi svojim ocem. Nismo stigli da razgovaramo šta on zapravo zna o hrabrim provokativnim postupcima zbog kojih je Lazar platio veliku cenu. Ti događaji kojih se ja tako dobro sećam desili su se pre nego što se rodio moj doktor.

Sreda, 5. jun

Mnogo vremena za čitanje – evo jednog benefita ,,trećeg doba“. Vraćam se davno pročitanim knjigama, ali tragam i za novom lektirom.

Tako sam iz ove druge skupine otkrio prvog američkog nobelovca Sinklera Luisa. Po mojim amaterskim, čitalačkim kriterijumima, njegov distopijski roman „To ovde nije moguće“ ide uz rame sa Orvelom, Hakslijem ili Zamjatinom.

Ova trojica su možda crnji u prognozama o budućnosti čovečanstva i sudbini slobode, ali dok njih čitate, prati vas utešno saznanje da to što oni pišu ipak nije ova stvarnost koju mi znamo, već je njihova izmaštana mračna slika sa mnoštvom upozoravajućih simboličkih značenja.

Luisova distopija počinje od vrlo realistične slike života u provincijskom gradiću negde na severoistoku SAD tridesetih godina 20. veka.

Ljudi žive takoreći idličnim životima: kuće sa dvorištima i baštovanima, srednja klasa u svojim malim i malo većim biznisima, porodični izleti, večernja prijateljska okupljanja uz odabrane marke viskija… I onda se dešava ispad iz poznate istorijske realnosti.

Na izborima ne pobeđuje Ruzvelt, već neki drugi izmišljeni tip. Sve se odvija po ,,formalno demokratskoj proceduri“.

Glavni junak, lokalni novinar i vlasnik novina, prati šta se dešava, ne sviđa mu se ishod izbora, ali sve je još u okvirima normalnosti…

I onda počinje nezaustavljiva deformacija stvarnosti, dok se ljudi ne nađu u čudovišnom svetu neslobode, bezakonja i nasilja.

Vođa prvo okuplja razularene bande pristalica koji, onako, na svoju ruku, premlate ponekog ko im se ne sviđa.

Onda te bande postaju zvanična formacija. Organizuju paradne marševe koji se dopadaju i novinarevoj ne mnogo bistroj ženi.

Pa šta, kaže ona, tamo se peva himna, nose zastave, pominju očevi nacije – baš je lepo. U sledećem koraku te paradne trupe postaju stranačka policija koja radi šta hoće.

Počinje otimačina imovine, ubistva, niču logori na sve strane. U tim imaginarnim američkim logorima koje je Sinkler Luis podigao u svojoj mračnoj literarnoj fikciji dešava se sve ono što se stvarno desilo u Hitlerovim konc-logorima i Staljinovim gulazima par godina kasnije.

Eto, iz moje prilično obimne i raznolike lektire, ja se ovih, tako učestalih izbornih dana u Srbiji prisetih baš ove knjige.

Četvrtak, 6. jun

Hoću danas da privedem kraju i pošaljem redakciji ovaj prilog za subotnji dvobroj Danasa.

Hoću da pomognem urednicima da u petak pedantno spakuju reprezentativni separat Nedelja, prema kojem imam poseban odnos.

Godinama sam bio na čelu mini tima koji je priređivao ovaj dodatak.

Naš cilj bio je da u subotu ponudimo čitaocima jedan osmišljeni medijski proizvod koji može da parira skupim nedeljnicima.

Najlapidarnija definicija novina koju sam čuo glasi: novine su jedan pogled na svet.

Znam da generacijama koje su i kao čitaoci i kao novinari stasali na digitalnim platformama delujem kao beznadežni dinosaurus. I jesam.

Ipak, razmislite malo i o iskustvu ove izumiruće novinarske vrste, pogotovo ovog vikenda, dragi danasovci, kada vam je rođendan. Dvadeset sedmi. Srećno vam zrelo doba!

Autor je jedan od osnivača lista Danas i zamenik glavnog i odgovornog urednika od 1997. do 2021. godine.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.