Jedan razgovor sa Smokijem

U poslednjih dvanaest godina karijere u okviru „Sinema dizajna“ producentske kuće koju je osnovao, snimio je šest filmova i dve televizijske serije.

Gledaju se i danas „Kozara“, „Jutro“, „Prekobrojna“, „Bitka na Neretvi“, „Sutjeska“, „Valter brani Sarajevo“, „Kuda idu divlje svinje“, „Vruć vetar“.

Dobitnik je „Zlatnog lava“ u Veneciji, šest „Zlatnih arena“ na Pulskom festivalu. Posle nagrade u Veneciji odbio je da karijeru nastavi u Londonu. Priznao je da mu je najdraža nagrada AVNOJ koji je dobio 1988. godine.

Od februara 2014. godine u Muzeju Jugoslovenske kinoteke otvoren je njegov legat kome je darivao nagrade, lične predmete vezane za dugometražnu filmsku karijeru.

Pred kraj njegovog života potpisnik ovih redova dobio je priliku da za emisiju „Radio Forum“ Nemačkog WDR Radija iz Kelna napravi intervju – portret, sa Samardžićem. Zbog njegovog zdravstvenog stanja intervju smo radili telefonski.

Razgovor smo počeli pitanjem o njegovom „tajnom projektu“. Od bliskih prijatelja Samardžića saznao sam da je on u „potpunoj tajnosti“ napisao scenario za 39 epizoda televizijske serije „Dubrovački gusar“, po motivima istoimenog romana hrvatskog pisca Brandona Vida. Bio je iznenađen ovim „otkrićem“.

– A, vi ste veliki lisac. Otkrili ste tajnu. To je tačno. Još kao dečak sa sedamnaest godina pročitao sam roman „Dubrovački gusar“ koji je izlazio tada u nastavcima. Opčinjen avanturama iz 16. veka napisao sam scenario za 39 epizoda televizijske serije. Očekujem da možda već sledeće godine (2018. – prim. v.r.) jedna velika svetska producentska kuća počne snimanje serije. Ja svakako neću biti reditelj ali ću ostati scenarista. Buću možda konsultant, ali otom potom. Ne volim da nešto unapred govorim, što ne bi bilo verodostojno – priznao je tada Samardžić. Do smrti više nigde nije govorio o ovom projektu, a i danas je potpuno neizvesno gde se napisani scenario nalazi i da li je i on u legatu Jugoslovenske kinoteke, ili je završio kod nekog stranog producenta kako je autor najavljivao.

O TV seriji „Miris kiše na Balkanu“ koju je američka producentska kuća „Avija Saford“ uvrstila 2011. godine među deset najboljih na svetu Samardžić je u istom intervju rekao:“

Ono što je najvažnije u toj seriji je njena opominjuća poruka ljudima koji ne pristaju na zajednički suživot sa drugima. Multikulturalnost je u stvari suština života.

Ceo svet zagovora multikulturalnost, a veoma često se prave greške kada je u pitanju suživot. Naprotiv mi živimo sa čovekom, sa ljudima čestitim, vrednim… Bez obzira da li se radio o katoliku, muslimanu ili pravoslavcu“.

Kada je za ulogu Malog u filmu „Jutro“ Puriše Đorđevića 1967. godine u Veneciji dobio „Zlatnog lava“ Ljubiša Samardžić je dobio ponudu Kompanije „Robert i Hakim“ da se na pet godina preseli u London.

Ponudu je odbio i posvetio se pripremama za snimanje epopeje „Bitka na Neretvi“.

– Sa „Neretvom“ sam osvojio mnogo nagrada. Najdraža je „Zlatna arena“ u Pili i nagrada na Filmskim susretima u Nišu. Bio sam sa ekipom na premijeri u Rimu gde smo doživeli ovacije. Ne zaboravite da je film bio nominovan za Oskara i da se našao među pet najboljih van engleskog govornog područja. Film nije dobio Oskara samo zato što je dolazio iz jedne komunističke zemlje.“

Lik „Crnog Roka“ u seriji Ivana Hetriha „Kuda idu divlje svinje“ iz 1971. godine još jedan je pečat u karijeri ovoga glumca. Prisećao se saradnje sa rediteljem:“ Imao sam jedno veliko iskušenje.

Hetrih se svima iz ekipe obraćao na „Vi“. Ja možda pomalo primitivan, prvih nekoliko dana snimanja navikao sam se na to „Vi“.

Poslednjih dana prve nedelje rada prišao sa Hetrihu i tiho ga pitao: „Het mogu li ja Vama da se obraćam na ti, kako bih mogao da kažem sve što mislim, šta da uradimo najbolje, jer ovo je ipak zajednički posao?“ Dugo se kolebao i odgovorio mi je: „Sutra ću ti reći.“ Sutradan oko sedam sati ujutru zagrlio me je i rekao:“Od danas smo ti i ja na ti“. Ostali smo prijatelji do 1999. godine. Dopisivali se i kada je bilo mračno na ovim prostorima.“

O saradnji sa Hajrudinom Šibom Krvavcem u filmovima „Valter brani Sarajevo“ i „Partizanska eskadrila“ Samardžić je govorio sa primetnom setom u glasu: “

To je zaista bilo jedno lepo druženje u Sarajevu. Bio je to jedan jugoslovenski raspusni grad. Grad mešanih kultura, vera, mešanih ljudi, ali i grad sklada harmonije i jednog uzvišenja. Sećam se kada smo počeli snimanje filma „Valter brani Sarajevo“ večeri smo provodili u Hotelu „Evropa“.

Šiba je svojom prirodom, šarmom, osmehom, svojim pričama potpuno je opčinio sve nas. Sa Krvavcem sam ostao prijatelj do njegove smrti. Bio je juni 1992. godine. Par puta sam ga pozivao telefonom u Sarajevo.

Nije odgovarao jer je bio smešten u bolnicu. Sve sam učinio, čak sam i mogao da ga izvučem iz tog sarajevskog grotla. Kad smo se čuli samo mi je kratko poručio:“Ljubiša ostajem sa svojima. J…š ga to ti je život. Ostaću ovde. Poljubi Miru.“To sam zapamtio kao jedan veliki čin. Nekoliko dana nakon našeg razgovarao otišao je …“

Intervju je završio žalnom poentom: „Žao mi je što se Tito nije vezao za zemlje koje sada čine EU, zašta je po mom mišljenju imao sve šanse. Bio je miljenik cele Jugoslavije i verovatno bi svima nama bilo bolje. Ne bi bilo krvi, ni majki zabrađenih u crne marame …“

Završili smo intervju sa željom da se i lično upoznamo. Meni je ostao tonski trag, a svima nama njegovi filmovi za navek.