Jedini zahtev protesta „Srbija protiv nasilja“ treba da bude – sloboda

Postaje jasno da je počeo kraj jedne epohe, a taj početak je doneo osvežavajući osećaj olakšanja i psihičke rasterećenosti. Iskustva pokazuju da skoro svaki autoritarizam počinje dobrim namerama, a završava u paklu tragičnih neuspeha.

I oni koji su verovali da Vučić želi i može da Srbiju učini pravednom, vide da je nepravda postala zakon. I oni koji su čeznuli za obnovom nacionalne časti, vide da je Srbija postala vašarište nemorala. I oni koji su zamrzeli žutu boju zbog „žutog preduzeća“, znaju da za radno mesto nije potrebna đačka, već partijska knjižica. I oni koji su poverovali u naprednjačke kosovske zavete, više veruju svojim očima kada vide da nema srpskih zastava na zgradama opština na severu.

Da bismo shvatili karakter određene epohe, moramo preći njene granice i sa dovoljne vremenske distance uporediti je sa drugim epohama. Izlazimo iz guste magle naših višedecenijskih zabluda, napokon padaju nasleđeni okovi totalitarne svesti. LJudi vape za slobodom!

Prometejska istina nas uči da je prvi čin slobode – neposlušnost.

Ovi protesti su završni čin naše kolektivne tragedije. Da bi se spustila zavesa i upalila svetla neophodno je srušiti dva noseća stuba Vučićevog režima – strah i laž. Masovnim buntom oba stuba su poljuljana i dovedena do tačke pucanja. Mnoga istraživanja i analize pokušavale su da odgonetnu tajnu masovne podrške Vučiću i njegovim satelitima i njenu otpornost na mnoge izazove, krize i afere. Statistička pogača presecana je raznim sociološkim, psihološkim i političkim skalpelima, jer se nije shvatalo da, ako izuzmemo interese malobrojnih raznorodnih elita, iza tih sociopatoloških operacija ne stoje brojke i procenti, već emocije.

Sondiranjem širokih narodnih masa dobijamo dva skupa i njihov zajednički presek – oni koji podržavaju Vučića ili ga vole ili ga se boje, ili i jedno i drugo. Bez obzira na tu bizarnu deobu, svi su obavezni na bespogovorno i bezrezervno izražavanje ljubavi voljenom Vođi na izbornom, radnom ili bilo kom drugom mestu na koje ih poziv koji se ne odbija zatekne, u bilo koje vreme jer ugovor sa đavolom ne poznaje pauze, na način na koji su unapred osmislili dokazani režiseri užasa.

Laičkom psihoanalizom jasno je da oni koji ga se plaše lažu njega, oni koji ga vole lažu sebe.

Ali, desilo se nešto nepredvidivo. Zločini na Vračaru i u Mladenovcu bili su šamar otrežnjenja. Udarili smo u glavom u zid, a nesnosna glavobolja je potisnula nagomilani strah i razbila lažni komfor neodgovornosti. Građani su u potrazi za utehom, odgovorima i rešenjima izašli na ulicu. Nisu ostali kući jer se nisu osetili sigurnim, nisu se obratili institucijama jer im ne veruju. Ulica, to je mesto gde sreću ljude slične sebi, gde dele zajedničke strahove, gde se održava besplatna tročasovna, kolektivna psihoterapija.

Da bi se strah pobedio, a laž razotkrila opravdano nezadovoljstvo građana se mora usmeravati na izvor problema. Ne treba juriti komarce, već isušiti močvaru. A zna se gde je, ili bolje u kome skoncentrisana sva državna i paradržavna moć. Nije ni u REM-u, ni u RTS-u, ni u Pinku, ni u Vladi.

U državi gde nema podele vlasti, nema delegiranja odgovornosti, nema uzajamne konktrole i balansa, jedan čovek može i jeste uzrok problema. Zato je potpuno bespotrebno mačevati se sa Vučićevim toljagama obmotanim poslaničkim imunitetom. Bez značajnijeg efekta prolaze sve oratorske bravure opozicionih prvaka u skupštini. Zna se sa kim se vodi dijalog, a sa kim se vodi borba.

Da ponovimo – uzrok zla je bolesna ambicija jednog čoveka koji je vođen mesijanskom idejom zarobio državu, društvo i narod da bi dobio vrednosnu potvrdu svog promašenog života na pisarnici suda istorije.

Dugo ćemo preispitivati kako smo dozvolili da njega uzdignemo za prokuratora, a Srbiju srozamo na kajmakamiju.
Zato ova borba, iako ima jedan cilj, ne sme i ne može biti jednosmerna i jednodimenzionalna. Protest ne sme da bude ni vremenski, ni politički ograničen postavljenim zahtevima, već mora da postane prolog revolucije. Podsetimo se reči Simona de Bovoara – jedino revolucija, ne politička, ne socijalna, ne tehnološka već moralna može vratiti čoveka izgubljenoj istini.

Više nije pitanje da li će do promena doći, već gde će nas te promene odvesti. Panorama događaja pokazala je svetu srpsko proleće. Srbija je spremna za revoluciju.

Ipak, nijedna revolucija nije sebi za cilj davala trivijalne, dnevnopolitičke ciljeve. Ne smeju biti kadrovsko-tehničke, već moralno-vrednosne prirode. U stanjima velikog društvenog gibanja stvara se novi moral, nove vrednosti, nov početak. Nije slučajno što građani blokiraju mostove i raksrsnice. Kao da nam kolektivna podsvest pokazuje da smo na sudbinskoj raskrsnici ili na mostu koji je počeo da se ruši.

Ako smo dovoljno odlučni, snažni i brojni, silinom naše koračnice srušićemo most između nove Srbije i poraženog Vučića. Ako smo dovoljno mudri i zreli, nećemo imati dilemu kojim putem treba da krenemo, na kojoj krivini da izađemo iz kružnog toka istorije u koji smo upali.

Ali, oprez! Biće potreban silan napor da se popravi ono što je iskrivila istorija i zlonamerna politika (Cankar). Realna je opasnost od slepila pred rađanjem novog sveta ili pred izlaska iz pećine. Ako smo se već pokrenuli, moramo znati kuda smo krenuli.

Iako su ovi protesti počeli kao reakcija na užasne zločine, oni moraju biti završeni oslobađanjem društva. Želja za slobodom mora biti naše pogonsko gorivo, a ideal slobode horizont naše nove politike. Postoje tri vrste sloboda, transcedentalna, kosmološka i politička i sve tri su neophodne za normalan život savremenog čoveka.

Slobodna Srbija je naša jedina perspektiva i naša jedina nada. Zato se moramo fokusirati na suštinu procesa, a ne na prateće događaje.

Svi zahtevi, ma koliko da ih ima, na kraju se svode na jedan – sloboda!

Autor je lekar toksikolog, član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.