Jedna je dvaes četvorka

– Upravo mi je pobegla ‘ispred nosa’, ali jedna samo što je otišla gore.

Ovako manje-više izgleda razgovor putnika na stanici Smiljanićeva.

A ona se nalazi na uglu ulica Njegoševe i Alekse Nenadovića, dakle tik ispred redakcije Danasa. Linija 24 verovatno je najneobičnija linija GSP Beograd.

Povezuje Neimar i Dorćol, prolazi Bulevarom kralja Aleksandra, staje na Trgu republike, spušta se niz Francusku, pa Ulicom cara Dušana vozi do sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“, koji narod i dalje zove po starom imenu „25. maj“.

Spomenuh da je linija drugačija od drugih.

Retka je.

Jednom je neko rekao da mu nisu jasni ljudi koji čekaju autobus 24, ali svi se slažu u konstataciji da je jedinstvena, zato što ima stanice na odličnim mestima i brzo stignete gde ste krenuli pod uslovom da je dočekate.

Ne saobraća baš kao antibiotik – na svakih šest sati. Zvanično, u špicu, ide na svakih 12 minuta, van špica 20, što važi i za vikend, ali i to je podložno promenama, jer džipovi i njihovi vlasnici obožavaju da se parkiraju nasred Njegoševe, na par minuta, dovoljno da ulica ostane blokirana, da ne može da se prođe.

Bez obzira na sve ove nedostatke i priče koje gradom kruže decenijama da će ova linija biti ukinuta, 24. opstaje. Opstaje verovatno zato što je to autobus koga svi volimo.

Ima i nekoliko nepisanih pravila kojih se većina putnika uredno pridržava: šoferu, odnosno ‘majstoru’, javljate se sa ‘dobar dan’ i ‘doviđenja’, a često se među putnicima zapodene neki razgovor.

Jednom je, recimo, mislim da je bila nedelja, na 24. došao novi mlad vozač koji nije dobro savladao liniju i nije znao gde su stajališta.

Izvinjavao se putnicima i pozivao se na svoje iskusnije kolege koje su mu govorile: „Ako nisi siguran, slobodno pitaj putnike, reći će ti gde treba da staneš.“

Nije verovao svojim kolegama, pa je morao da se osloni upravo na putnike.

Posle, kad se već odomaćio na liniji, stalno je prepričavao kako nikad ništa slično nije doživeo, nije očekivao da putnici budu toliko fini i ljubazni.

Linijom 24 se voze svi – penzioneri, zaposleni, školarci i mi, novinari Danasa.

Zgodna je kad idete do grada, na neki događaj ili kad se vraćate u redakciju s nekog izveštavanja. Linija 24 novinare Danasa vozi do i iz redakcije od 1999. kad smo se preselili u Alekse Nenadovića.

E da, još jedno od pitanja putnika šoferima jeste „za koliko se vraćate u suprotnom smeru“, da za to vreme završe neki sitan poslić.

Svejedno, 24. je linija bez koje njeni putnici ne mogu, pa ni novinari Danasa koji je koriste.

Nije ni nama jasno zašto 24 čekamo, ali je sačekamo i preveze nas iz tačke A u tačku B.

Ima stvari koje se ne menjaju, koje baš zato što su takve kakve jesu pomažu da ovaj svet funkcioniše, vožnja na liniji 24 je jedna od tih sitnica. Danas, na 24. rođendan Danasa, stižem na posao linijom 24.