Jedna sumorna godina

U ovoj 2016. godini, u oblasti slobodnog pristupa informacijama iz grupe već hroničnih problema, izdvojio se, kulminirao je, problem u vezi s obavezom Vlade da u slučaju potrebe prinudom obezbedi izvršenje rešenja Poverenika. Poverenik se čak 61 put obratio Vladi, ona nijednom nije tu obavezu izvršila.

U ovoj godini nastavilo se s praksom neodgovornosti za kršenje Zakona o  slobodnom pristupu informacijama. Aktivnosti koje nadležno Ministarstvo za državnu upravu preduzima u vezi sa pokretanjem postupaka protiv prekršilaca zakona, ili su sporadične, „kozmetičke“, ili, češće, sasvim izostaju.

A u ovoj godini je državno tužilaštvo ispoljilo veliko i rastuće „interesovanje za aktivnosti“ Poverenika. Podnelo je više tužbi tražeći poništaj poverenikovih rešenja nego ukupno u 11 prethodnih godina. Istovremeno, tužilaštvo ne pokazuje ni izbliza slično interesovanje za postupanje po krivičnim prijavama koje Poverenik podnosi.

Ova godina je još jedna u nizu godina u kom se aktivnosti države na planu zaštite podataka o ličnosti odvijaju bez koncepta, sporadično. Loše je da se državne aktivnosti u oblasti zaštite podataka o ličnosti u najvećoj meri svode samo na aktivnosti Poverenika. Jer, iako su te aktivnosti u kontinuitetu sve brojnije, one ne mogu da nadomeste sve ono što bi morali da urade drugi nadležni, pre svega, ministarstva, Vlada i Skupština. S tim u vezi, treba podsetiti da je u Strategiji zaštite podataka o ličnosti koju je usvojila u leto 2010. Vlada utvrdila da će „formirati posebno radno telo koje će nadzirati obezbeđenje uslova i sprovođenje Strategije i Akcionog plana, vršiti koordinaciju državnih organa u cilju efikasnog funkcionisanja sistema zaštite podataka o ličnosti…“, kao i da će „Akcioni plan za sprovođenje Strategije, s definisanim aktivnostima, očekivanim efektima, nosiocima konkretnih zadataka i rokovima za izvršenje zadataka, doneti u roku od 90 dana od dana objavljivanja“.

Ni ove, kao ni prethodnih šest godina, niti je formirala „posebno radno telo“, niti je donela Akcioni plan.

Ova godina je sa stanovišta potrebe donošenja novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti još jedna u nizu protraćenih. Još sredinom 2012. formirana je nekakva međuresorska vladina radna grupa za novi zakon, ali rad grupe nije dao bilo kakav efekat. Nije pomoglo ni to što je Poverenik pre više od dve godine stavio Vladi na raspolaganje kompletan Model novog zakona. Vlada doduše jeste u Akcionom planu za Poglavlje 23 u pregovorima sa EU utvrdila da će novi zakon biti donet do kraja 2015, a da će osnovu predstavljati Model koji je pripremio Poverenik. Međutim, zakon nije donet, Nacrt koji je prezentiralo Ministarstvo pravde bio je veoma loš i nije imao praktično nikakve veze sa Modelom Poverenika. Usvajanje zakona je opet odloženo za kraj 2016. da, po „običaju“, opet ne bude donet.

Ova godina je druga zaredom u kojoj plenum Narodne skupštine, protivno zakonu i sopstvenom Poslovniku, neće razmatrati Izveštaj Poverenika. U ovoj godini, što je posebno ružna i zabrinjavajuća poruka, prvi put otkad postoji institucija Poverenika, čak ni „matični“ Odbor Narodne skupštine za kulturu i informisanje neće razmatrati taj izveštaj.

Ako bih, što nije jednostavno, morao izdvojiti glavni problem, to bi bilo potpuno odsustvo strateškog pristupa države rešavanju problema u oblasti zaštite podataka o ličnosti. Sasvim pojednostavljeno to se svodi na potrebu donošenja Akcionog plana za sprovođenje strategije zaštite podataka o ličnosti i novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. O tome sam, i ove godine, razgovarao i s predsednikom Vlade. Imao sam utisak da na isti način gledamo na problem, zapravo on je izričito rekao da će navedeno biti urađeno „u najkraćem roku“. Događaji koji su usledili to, nažalost, nisu potvrdili.

Kako god bilo, moji saradnici i ja nastavićemo sa nastojanjima da se unapredi stanje u ovim oblastima. Verujem da to, bez obzira na sve pomenute i nepomenute propuste i docnje, ipak jeste moguće.