Jedna zemlja, a dve ekonomije

I da ne bude da hoću da kažem da ste slušali nešto što nije tačno. Ne, sve je tačno, a to možete da proverite, ako ste imalo vešti u traženju i čitanju statističkih podataka. Dakle, sve što nam državni čelnici govore o našoj ekonomiji, sve je to na bazi zvaničnih statističkih podataka Republičkog zavoda za statistiku, ministarstva finansija ili Narodne banke Srbije, zavisno o kojoj vrsti podataka se radi. Zaslužuju pohvalu što te, inače, suvoparne statističke podatke, sa puno posvećenosti pretvore u sliku, kojoj većina građana nije odolela.

A čuli smo mnogo, verovatno ću nešto i prevideti. Za vremena ove vlasti broj zaposlenih u privredi povećan je za preko 400 hiljada, a nezaposlenost je svedena na devet odsto. Bruto domaći proizvod (BDP) u evrima je dupliran u odnosu na onaj iz 2012. godine, plate i penzije, takođe.

Pandemiju smo pregurali sa skoro najmanjim padom BDP-a u Evropi. Investicije su u punom zamahu, i privatne i javne. Izgrađeno je puteva za jedanaest godina koliko u prethodnih pet decenija. Lideri smo u regionu po prilivu stranih direktnih investicija, dinar nam je stabilan već deceniju, a javni dug je jedva premašio 50 odsto BDP-a, za razliku od mnogih razvijenih zemalja sa javnim dugom na nivou ili iznad BDP-a.

Devizne rezerve su na rekodnom nivou, a deficit platnog bilansa godinama pokrivamo, bez zaduživanja po tom osnovu. Reklo bi se, može li bolje.

E sad, muka je to, što je ekonomija baš dvolična. Može istovremeno izgledati i lepa i ružna, vedra i sumorna, ohrabrujuća i zabrinjavajuća. Sve zavisi kako se gleda i ko je gleda. Na bazi istih podataka može se dobiti slika o veoma uspešnoj i stabilnoj ekonomiji, ali uz dodatak podataka, koji se po pravilu prečutkuju i ako postoje, dobijamo ekonomiju ni nalik na napred opisanu. Drugu ekonomiju.

Nasuprot činjenice da je BDP u evrima skoro dvostruko veći od onog iz 2012. godine, stoji činjenica da je od 2013. do 2022. godine, dakle, za deset godina, realno uvećan za 29 odsto ili 2,7 odsto godišnje, i to na ekstremno malu osnovicu koja mu je prethodila. Zato smo i dalje u društvu četiri najnerazvijenije zemlje u Evropi, mereno BDP-om po glavi stanovnika.

Dakle, porast investicija u kojem su dominirale strane direktne investicije i infrastrukturne incesticije, uglavnom zasnovane na zaduživanju države, nisu dale odgovarajući efekat u rastu BDP-a, kvalitetnijem zapošljavanju, i realnom rastu primanja zaposlenih, za značajni pomak u životnom standardu građana. Tome treba dodati, da smo poslednju godinu desetogodišnjeg perioda završili sa ispod prosečnim rastom BDP-a, od svega 2,3 odsto, a sve su prilike da je taj rast, u ovoj godini, nedostižan.

Tačno je da trenutni javni dug pao na svega 51,4 odsto BDP-a, ali to je zato što se upoređuje sa očekivanim BDP-om, većim od prošlogodišnjeg i u dinarima i u evrima za 14,6 odsto, zahvaljujući visokoj inflaciji i skoro fiksnom kursu dinara u odnosu na evro. Ne valja i što je javni dug od 2012. dupliran, a samo u prvih pet meseci ove godine uvećan za 2,2 milijarde evra i trenutno iznosi 35,52 milijarde evra. Nije nikakva tajna da, sa skromnim budžetskim kapacitetom kakav imamo zbog ovakvog realnog rasta BDP-a, otplata dospelog javnog duga nije moguća bez novog zaduživanja, baš kao ni nove javne investicije.

Ekonomija nam je veliki zavisnik od priliva deviza po osnovu stranih direktnih investicija, koje su prošle godine iznosile 4,4 milijarde evra, doznaka iz inostranstva sa prošlogodišnjih više od pet milijardi evra, i ovolikog zaduživanja države. Zamislimo, šta bi bilo sa kursem dinara, sa standardom primaoca doznaka, sa investicijama i deficitom platnog bilansa, pa i sa deviznim rezervama, da se, kojim slučajem, devizni prilivi po navedenim osnovima prepolove. Šta bi ostalo od ekonomije o kojoj svakodnevno slušamo. Neophodna nam je drugačija ekonomija, naročito više naša, pa makar i manje bajkovita od sadašnje.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.