Jedna zemlja, mnogo kraljeva!

Nije bilo šansi da se takvo upokojenje desi, ne bar dok je živ dr Dragan Đuričin, spiritus movens tog planetarnog događaja od nejasnog ovozemaljskog značaja. Nije bilo šansi ni da se na poziv dr Đuričina ne odazove dovoljan broj ključnih biznismena, ali takođe i dovoljan broj državnih službenika na ključnim funkcijama. Dr Đuričin je profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Kod njega je diplomirao aktuelni guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić. Nije baš sa desetkom, ali to se desilo slučajno, sve ostalo što poziciju dr Đuričina čini jakom, bilo je namerno. Novine su već prebrojavale funkcije u upravnim odborima preduzeća koje drži dr Đuričin. Reč je, uglavnom, o našim (u međuvremenu dobrim delom u stranom vlasništvu) preduzećima, kao što je Apatinska pivara, Sintelon, Metalac, Imlek… Tu je i Hipo Alpe Adrija banka. Mesto u upravnim odborima ovih firmi dr Đuričin je uglavnom zaslužio pomažući u njihovoj privatizaciji, čijem se krajnjem rezultatu ne može ništa prigovoriti. Toliko, da sam i sama nekim firmama predlagala da prouče način privatizacije Sintelona iz Bačke Palanke. Beogradom se svojevremeno pronosio glas da je dr Đuričinu nuđeno mesto ministra za privatizaciju. Što je on, naravski, odbio. Sa tog mesta ne bi mogao da zadrži ova prethodno pobrojana mesta. Veoma unosna i veoma nediskutabilna. Privatna, što bi se reklo. Dr Đuričin je tačka na koju se oslanja i Dilojt Danka Đunića i Poslovni klub Privrednik i Udruženje korporativnih direktora Miroslava Miškovića. Kad se sve sabere, sme li išta čega se prihvati dr Đuričin da ne uspe. S uspehom ili bez uspeha, sve jedno.

DRAGAN KOPČALIĆ ILI KRALJ NEKRETNINA: Dragan Kopčalić poznatiji je po kratkom bavljenju visokom beogradskom (stranačkom) politikom nego po desetogodišnjem bavljenju građevinarstvom. Mada je u prvom poslu bio dosta neuspešan, ali i to na pravom DS-mestu, a u drugom vrlo uspešan, takođe na vrlo pravom BGD-mestu. U po glasa, poznavaoci će vam reći da građevinarstvom, građevinskim zemljištem i nekretninama u Beogradu neprikosnoveno vlada baš Dragan Kopčalić, bivši šef beogradskog odbora Demokratske stranke. Njegova firma Montera gradila je sve važnije objekte i ništa prirodnije nego da tu već neprikosnovenu poziciju učvrsti kupovinom firme u nevolji koja poseduje kvadrate koji ne obećavaju nikakvu nevolju. Naprotiv – zaradu. A takva je bila i ostala firma Trudbenik gradnja. Agencija za privatizaciju Republike Srbije sad već ima dovoljno dokaza da je principijelna. Većinu je prikupila u poslednjih šest meseci do godinu dana, dakle kasno, ali ko te pita – dokaz je dokaz. Agencija za privatizaciju, naročito u poslednje vreme, raskida sve ugovore o privatizaciji za koje njena, naglo probuđena, kontrola utvrdi da se ne poštuju, ali pošto je principijelna ne može da raskine i ugovor o prodaji preduzeća Trudbenik gradnja. Čak i ako je sama, kako tvrde sindikalci tog preduzeća, utvrdila da se kupoprodajni ugovor ne poštuje. Jer, Agencija je bila samo posrednik u prodaji dela firme u restrukturiranju, a pravi prodavac je baš ta firma KMG Trudbenik, inače 100 odsto vlasnik spornog preduzeća Trudbenik gradnja. Savet za borbu protiv korupcije, koji među članovima ima i vrlo dobrih pravnika, misli da Agencija pravno vešto izbegava da reaguje, a Agencija ostaje čvrsta kao stamen kamen da u ovom slučaju Kopčalića mogu po prstima samo prodavac i na zahtev prodavca – sud. Kad sud odluči da firmu otera u stečaj, eto ti opet i nadležnosti i posla za Agenciju za privatizaciju. Moš‘ misliti!

MILANKO ŠARANČIĆ ILI KRALJ LOKOMOTIVA: Moja dobro upućena prijateljica, smejući se, primećuje da samo još njen otac od 84 godine prati medijsku seriju o slučaju Darko Šarić i drugovi i veruje da na kraju neko mora biti uhapšen. Jadan čovek, kažem. A posle, kad dobro ne pazim dok slušam nove detalje iz priče o kupovini slovenačkih lokomotiva, glupo i ozbiljno pitam: pa kako ti ljudi još nisu u zatvoru. E taj slučaj kupovine slovenačkih lokomotiva obavljene krajem 2004. i početkom 2005. godine preuzeo je sada Specijalni sud za organizovani kriminal. A kažu da se priča odvijala ovako: naša je železnica formirala komisiju za raspisivanje oglasa i prikupljanje ponuda za kupovinu lokomotiva. Inženjersku komisiju, što je važno jer je slučaj postao pravni. Dok je komisija još bila u poslu, jednom su pomoćniku direktora navodno poštom, i navodno na lično ime, stigle dve ponude za kupovinu slovenačkih lokomotiva, jedna od firme iz Italije, jedna od firme iz Velike Britanije. Vlasnici obe firme su naši ljudi. Ponude su se cenom razlikovale baš neznatno. Pobedila je ona iz Britanije. Ali pre nego što je pomenuta inženjerska komisija svoje mišljenje, mada javnog oglašavanja nije bilo, uputila Upravnom odboru, poslovodtsvo je već kupilo lokomotive, ali umesto po ponuđenoj ceni od oko 400.000 evra, po novoj, višoj ceni od 500.000 evra, a zatim na lizing preko Hipo Alpe Adrija banke za 600.000 evra. I sad se onaj kome su lično ponuđači pisali zaposlio kod jednog od onih koji su mu pisali… Neki od preostalih učesnika su tamo, neki ovamo. U zatvori, nije niko od njih. Uzgred, prema procenama stručnjaka, realna vrednost lokomotiva je 200.000 evra.