Jednostranačka država i podaništvo

Naravno da je dosta onih koji su u dilemi kojem se „carstvu“ privoleti. Polarizacija i antagonizmi političkih stranaka i glasača su svakim danom sve zaoštreniji.

Rešenja za prevazilaženje naše raspolućenosti nema ni na vidiku. Neki dan Knut Flekenštajn, učesnik u međustranačkom dijalogu, izjavio je da je teško očekivati neki pomak ako se najvažniji deo srpske opozicije (SZS) ne uključi u dijalog i ako vladajuća većina ostane nefleksibilna.

Videćemo šta će on reći posle poslednjeg međustranačkog dijaloga.

Zašto se sukob političkih aktera sve više rasplamsava, odgovor bi se mogao naći, pored ostalog, ako bi se u javni diskurs uvelo pitanje moralnosti političkih partija koje će izaći na izbore.

Odmah se može potražiti odgovor da li je normalno izaći na izbore ako je lideru naše najveće partije Aleksandru Vučiću omogućeno da nastupa na televizijama sa nacionalnom frekvencijom kad god on to poželi i to bez vremenskog ograničenja trajanja emisija.

Zdrav razum ne može nikako prihvatiti da je u isto vreme većini opozicionih lidera u potpunosti uskraćeno pravo da se pojave na tim istim televizijama!

Čovek da prosto ne poveruje da su politički lideri, protivnici vladajućeg režima, četiri i po godine pod potpunom embargom televizija sa nacionalnom frekvencijom! (Podatak je izneo Dragan Đilas na TV N1)

Kako izaći na izbore kad jedna stranka ima novca u izobilju, stečenog iz raznih nepoznatih izvora, pa može da plati stotine autobusa za prevoz pristalica na mitinge, zatim, da plati dnevnice poverenicima i botovima, sendviče i zakup brojnih stranačkih kancelarija, a skoro sve opozicione partije su puki siromasi!

Gde su tu ravnopravni uslovi za izbore? Jednim zakonom lex specijalis, donetom po hitnom postupku, o vanrednoj dodeli finansijskih sredstava političkim partijama za izbore, prevazišlo bi se neodrživo stanje. U tom slučaju predizborna kampanja bila bi mnogo dinamičnija i zanimljivija i sa mnogo predloga kako izaći iz velike političke i društvene krize u kojoj smo.

Verujem da bi vanredna finansijska injekcija političkim strankama išla naruku i vladajućoj partiji, jer je, pretpostavljam, i njenim simpatizerima i glasačima bilo dozlogrdilo kad su na prošlim izborima na svim bilbordima u Beogradu i širom Srbije gledali samo jednog političara i da im je bilo dosadno da danonoćno gledaju propagandne spotove samo onih političkih partija koje su imali para da ih plate.

Kako se približavaju izbori, tako će što pre morati da se dobije odgovor da li je moralno izaći na izbore, kad se ćutke prelazi preko mišljenja jednog od naših najumnijih ljudi, sociologa Ratka Božovića „da srpsko društvo ima sva obeležja jednostranačke države, da vladajuća politika svoj identitet ostvaruje preko mržnje, mržnja je deo političke strategije i pogonsko gorivo osvajanja vlasti i održavanja vlasti. U tabloidima i drugim prorežimskim medijima ne postoji nikakva kritička dimenzija, već samo najprizemnije podaništvo“.

Po svemu sudeći mi ćemo vrlo brzo ući u još veću društvenu agoniju, jer, „nemamo volju da govorimo istinu. Danas živimo u medijskoj stvarnosti u kojoj te volje nema, u stvarnosti u kojoj oni koji objavljuju najčitanije tekstove i najslušanije govore u medijima, upravo perverzno uživaju u tkanju laži, kao što je to vodećim političarima jedini užitak“, veoma umešno je objasnio naše jadno bitisanje Zlatko Paković u tekstu „Cenzura“ (Danas 29. XI 2019).

Bez sumnje, partije koje izađu na izbore daće legitimitet novoj vladajućoj garnituri, koja će u kontinuitetu sa sadašnjom nastaviti da ubeđuje i potcenjuje obrazovane ljude u ovoj zemlji i studente društvenih nauka, tvrdnjom da društveni razvoj jedne zemlje čine samo novi auto-putevi i nove strane fabrike a ne, pored ostalog, i sloboda štampe i pravna država koja podrazumeva i striktnu podelu vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku!

Autor je politikolog iz Nove Varoši