Jednoumlje, jedna partija, jedan vođa

To isto govori i čini srpski Patrijarh, obilazeći Kosovo i Metohiju, a do juče je osuđivao građanske proteste jednog dela ovog sluđenog naroda.

Ne mogu, a da se ovom prilikom i ovim povodom ne setim dvojice ljudi kojih više nema. Jedan od njih je bio pravnik, doktor filozofije i sociolog, Nebojša Popov. Suština njegovog delovanja na ovim prostorima uvek su bili pojmovi: Republika i Sloboda. Republika kao društveno uređenje, a Sloboda u smislu građanske slobode, koja sprečava bahatost i samovolju bilo koje vlasti. Tvrdio je da na ovim prostorima Balkana ljudima nikada nije bilo dosta hleba i slobode i insistirao je baš na tome, da svaka vlast mora da ima alternativu, da je od nje same (vlasti), možda još važnija njena kontrola, a da je u središtu svega čovek-građanin koji ima svoje mišljenje i koji se ne plaši da ga kaže i ne snebiva da i sebe vidi kao političkog činioca.

„Samodršce je najlakše prepoznati“ – govorio je Nebojša – „po famoznoj političkoj tezi o idejnom, partijskom i nacionalnom jedinstvu, kao preduslovu napretka i razvoja zemlje. A najveće nesreće i stradanja smo doživljavali kada je, u nekom trenutku, to jedinstvo bilo dostignuto. Dakle, kada se umesto građanske slobode i debate svih činilaca društva o pravcu razvoja zemlje, postigne jednoumlje po svim pitanjima i dostigne faza: jedna partija, jedna zemlja, jedna nacija, jedan vođa, a još se pojavi i floskula, kako ujedinjeni možemo sve“.

Drugi čovek je bio satiričar i pisac Dušan Jaglikin, prvi dobitnik tek ustanovljene Domanovićeve nagrade za satiru 1973. godine. Nagradu je dobio za satiričnu kratku priču pod naslovom. „Jeste“. Poslušajmo kako to danas i sada zvuči (ili zveči):

„Prvo mu jedan reče: Jeste! Dođe drugi, pa mu reče: Nije! Zatim dođoše druga dvojica, pa mu rekoše: Jeste! – ali onaj isti, opet reče : Nije! Onda dođoše na desetine njih i svi, kao jedan, rekoše: Jeste! A onaj ostade jedan, jedini i opet reče: E nije! Jeste, nije, jeste, nije! I ubiše negatora. Tako ostadoše sami. Učenik u moru učitelja. A učitelji ga svakoga dana učiše: Jeste! I on odraste pod tim vaspitanjem, pa shvativši sve, jednoga dana poče da uči druge: Jeste! To izazva talas oduševljenja, ali i veliko olakšanje, kada im on, jednoga dana, sav ushićen i sa nesmanjenom žestinom, reče: JESTE! JESTE! Tako je – pohvališe ga učitelji: JESTE! Jeste – reče on – ali ja sada verujem više od vas. JESTE, i više od toga! Jeste, znamo – rekoše mu oni. Pa mi smo te to naučili. Da – reče učenik – ali bio je jedan koji je govorio: Nije! Dajte mi njega! Bio je tu jedan… Bio je, ali ga više nema! Nije verovao, pa ga više nema – rekoše oni.

On ućuta, pa se duboko zamisli. A šta će mi ovaj nauk, ako nemam kome da ga dam! Ja moram da nađem onoga što je govorio: NIJE! A nije znao da jeste! A jeste, i više od toga! Ja moram za njim!“

Autor je arhitekta iz Beograda