Jelena, žena koje nema

Jer, tabloidi nisu ovde nastali slučajno i tu tužbe neće pomoći. Đilas ili ko već posle ovih izbora postane lider opozicije, moraće kao recimo i Aleksej Navaljni u Rusiji, da poruke šalje preko interneta, odnosno preko Jutjub kanala, društvenih mreža, blogova i tako dalje. Jer, štampu, a i televizije zaposeo je establišment i to bi Đilas morao da zna, kao insajder tog establišmenta.

Zaposedanje je izgledalo stihijsko, ali bilo je neminovno. Nakon što su početkom 90-ih stečena prva bogatstva švercom nafte, cigareta i otvorenom ratnom pljačkom, stvoreno je jezgro sadašnjeg establišmenta. A sa tim ljudima dotadašnja socijalistička štampa je bila spojiva kao slika mlade partizanke pored folk pevačice. Za pokrenuti prvi dnevni tabloid Dnevni telegraf Vojislav Šešelj je drugog dana njegovog izlaženja rekao da je to „najozbiljnije koncipiran režimski list u Srbiji“. Bio je doduše povređen naslovnom stranom na kojoj je pogrešno preneta njegova izjava – on je rekao da će biti svedok odbrane Radovanu Karadžiću u Hagu, a pisalo je da će biti svedok tužilaštva.

I potom, kako se razvijao dalje taj establišment – od ratnog šverca, preko pljačkaških privatizacija, pa do njihovih velikih biznis kombinacija u kojima se dalje investira i investira, tako su se razvijali i rasli tabloidi i tabloidne televizije. I postajale zvezde društvenog života njihovi vlasnici i urednici. Može biti da je ta tabloidna era doživela čudovišni vrhunac pričom o ubistvu folk pevačice Jelene Marjanović. To sad već višegodišnje izveštavanje o nerešenom ubistvu jedne mlade žene i majke, ne da nije crna hronika, niti čak gebelsovska propaganda, to je nevidljivi totalitarizam novog doba, koji uspešno usisava sva ekstremna poništavanja ljudskosti iz 20. veka.

Možda izborna kampanja nije vreme da se o tome govori na taj način, ali to se svakako mora reći. Tabloidi kao i tabloidne televizije uostalom ne prate kampanju, oni su u službi kampanje one opcije koja ih finansira.

Đilas verovatno i ne očekuje da tu može bilo šta da se promeni tužbama i pozivanjem na pravni lek, verovatnije je da on hoće da pokaže da se protiv toga može boriti. Možda mu se može i verovati, kao nekom ko je imao lično iskustvo – isti ljudi po tabloidima koji su ga dok je bio na vlasti tabloidno podržavali, sad ga tabloidno uništavaju. Ali, sem volje i ličnog iskustva, nešto sa establišmentom mora da se desi – promena ravna padu Berlinskog zida i raspadu Jugoslavije. Dotle, establišment se samo biološki reprodukuje, kao što vidimo koliki selebritiji su postali sinovi i ćerke selebritija iz 90-ih.